ZEMALJSKO UMIRANJE I ŽIVOT SVETOVA –

    - ZEMALJSKO  UMIRANJE  I ŽIVOT  SVETOVA –

     Ga: 181

     (Izvodi iz predavanja Dr. Rudolfa Štajnera održanih

                              od 22 januara do 26 marta 1918 godine - u Berlinu)

                          Prvo predavanje                                                                

     

 DANAŠNJI POLOŽAJ DUHOVNE NAUKE

                                                                              22.1.1918 god.

U ovim predavanjima htelo bi se naglasiti, da je duhovna nauka daleko od toga da bude samo teorija, nego da ona ima postati čvrst supstancijalni temelj, koji međusobno povezuje ljude i to žive i mrtve. Pa zato bih ovde pokušao da se u individualnom obliku naša osećanja upute onim mnogobrojnim, koji sada trpe na bojištima iskušenja, što do sada možda još i nisu ljudima bila dosuđena.:

„ Vi što bdite nad dušama Zemlje,

Vi što tkate na dušama zemlje

Duhovi, zaštitnici ljudskih duša,

Vi što iz mudrosti sveta ljubeći delujete,

Čujte našu molbu.

Pogledajte ljubav našu;

Što bi da se sa zracima sile vaše,

I pomoći – stope

Duhom smerno ljubav zračeći“.

A u pogledu onih koji su već u ovo teško vreme prošli dveri smrti:

„ Vi što bdite nad dušama sfera,

Vi što tkate na dušama sfera

Duhovi, zaštitnici duša – ljudi

Vi što iz mudrosti sveta ljubeći delujete,

Čujte našu molbu

Pogledaj te ljubav našu

Što bi da se sa zracima sile vaše,

I pomoći – stope

Duh saznajući ljubav dajući“.

A Duh kojem se već godinama pokušavamo približiti učeći duhovnu nauku i koji je za spas zemlje i slobodu i napredak ljudi prošao Misteriju na Golgoti, neka je sa vama i sa vašim teškim dužnostima.

Upozorio sam u predavanjima pre rata na „Bolest našeg vremena“ a onda je rat došao i postepeno se opaža da ljudi počinju da shvataju ponešto od onoga što sam onda govorio. Ali je vrlo karakteristično kako je današnje, tako u svemu brzo i prebrzo vreme, kako je ono u mišljenju užasno otežalo i sporo. Čak i u Švajcarskoj, koja je neutralna i u kojoj smo po određenju sudbine sagradili našu školu, valjda baš zato što bi naša nauka imala naročitu važnost baš za ovu zemlju, vrlo se teško razumeju moja razlaganja; naprimer u Cirihu, o tome kako sve naše akademske nauke (psihologija, istorija, prirodne i društvene nauke) čekaju takoreći svoju dopunu na svoje dovršenje i međusobnu vezu, što im sve može biti dato samo od duhovne nauke. Ali, razume se teško je odupreti se i u Švajcarskoj, navali celog sveta.

Tako sam u Cirihu govorio i o istoriji. Onako kako se ona u školama uči, ne može nam ona dati ni pojam o onim snagama koje su odlučujuće za istorijski razvoj. Jer se u školi vodi računa samo o budnoj čovekovoj svesti, i njegovim potpuno svesnim pojmovima, pa se misli da ovi mogu da regulišu istorijska zbivanja. Ali oni to mogu da čine samo u čovekovoj težnji da zagospodari, i prouči spoljašnju prirodu, gde je tehnika tu zaista i pokazala; ali daleko je to još od onih impulsa koji su presudni za istorijske događaje  među ljudima. Tako kao što se danas proučava istorija, tako se mogu shvatiti samo one pojave koje govore o propadanju, a ne one koje znače nastajanje, razvijanje i rastenje. Zato naprimer u Gibonovoj istoriji prvih vekova -posle Hrista, nema ništa o postanku i jačanju Hrišćanstva, dok u propadanju rimske imperije dat je tačan prikaz. Školska istorija daje dakle samo leš istorijskog razvoja a nikako sam razvoj i život. Dakle, takva istorija i nije istorija.

Uzrok je u tome, što onaj koji u istoriji isto tako postupa kao u prirodnim naukama, taj nikada ne može pogoditi ono što je za isti razvoj bitno. Jer isti impulsi deluju u ljudskom razvoju kao snovi u ljudskom životu snova.; oni ne dopiru u budnu -običnu svest čovekovu. Obična čovekova svest može njih samo da sanja; a kad pokuša da svesno shvati te impulse, onda to može tek kad su se ovi spustili u podsvest. Moglo bi se reći: Istorijsko zbivanje je jedan veliki san čovečanstva. Ali ono što nam u snovima dolazi kao lebdeće slike, ne može da nam postane svesno u običnoj svesti, ali zato može u potenciranoj svesti, i to u imaginativnoj. Pa zato bez duhovne nauke ne može biti ni prave istorije.

To se potvrđuje pojavom, da interesovanje ljudi za velika svetska pitanja izumire sve više, ili se pretvara u akademska raspravljanja; što znači isto to (da nije slučajno da jedan profesor danas sedi na prestolu najmoćnije republike). A kada se zapitamo gde je bilo u poslednjim vekovima smisla za ideje, koje su imale snagu takoreći živih religija, onda se to mora priznati jedino socijalizmu. Samo što su te ideje bile upravljene jedino na materijalno, ali njima nasuprot nije bilo nikakvog drugog tako živog i snažnog sveta ideja. A kad se upozna ono što je tu u tim brutalnim socijalističkim idejama izbilo na površinu, onda se vidi da su to ideje koje čine istoriju. To su dakle snovi čovečanstva. Ali kakvi snovi? Ko to želi da zna mora za to imati smisla (profesori i naučnici toga nemaju, i zato bi morala propasti ona država u kojoj bi parlament bio sastavljen od samih profesora i njima sličnih). Moraće iznutra poznavati istoriju poslednja četiri veka, naročito poslednja dva veka; moraju uvideti, da je to doba stvarnih klasnih i staleških borbi. To je uvideo Marks, ali onda kad je taj razvoj već bio izumirao a novome razvoju već ustupao mesto. Dakle, on je uočio ono, što dolazi i propada, pa je o tome postavio svoju teoriju, ne mogući nazreti ono što dolazi u budućnosti; dakle što živi i raste u sadašnjosti.- jer to se može samo preko duhovne nauke. To potvrđuje i primer sa Amerikom, za koju se u istoriji većinom uči, a većina ljudi je tog ubeđenja, da se za nju nije znalo sve do 1492 godine, dok u stvari iz Irske i Engleske stalno su se sa njom održavale veze, pa još u XV – veku izašla je jedna papska bula, koja to zabranjuje, te su ljudi postepeno zaboravili na nju.

Reći će se: Pošto se duhovna nauka pojavila tek sada, to bi značilo da u prošlosti niko nije imao pravo shvatanje o istorijskim događanjima. No to nije tako, jer u staroj prošlosti imamo mitove i bajke, koja u svojim slikama sadrže kudikamo više istina i uputstava čak i za praktična politička pitanja, nego današnje apstraktno, intelektualno mišljenje. Danas,dabome ne možemo više na taj pesnički način stvarati mitove, ali ono što možemo, to je da se svesno uzdignemo do imaginacija, i sa ovim da shvatimo istorijske impulse, koji će stvarno morati biti sasvim drukčiji, nego oni fantastični impulsi o kojima danas većina ljudi sanja.

Ljudima je teško da razumeju, kako bi istorijski život trebao postati nešto, što se ne odigrava na području svesti, nego na području podsvesti. Ali ta misao prodire sve više i do nauke i kuca, takoreći na njena vrata, tako da će već i zato biti primorana sve više posezati za duhovnom naukom. Takav je slučaj i sa analitičkom psihologijom tzv. –psihoanalizom. Profesor K. - G. Jung iz Ciriha, naprimer po tome tumači:- Onaj događaj sa jednom damom, što je bila na večeri kod svoje prijateljice, pre njenog odlaska na put, i što je vraćajući se svojoj kući sa ostalim gostima, istrčala na put nekim konjskim kolima u prolazu  i bežala pred preplašenim konjima, dok nije pala u reku, iz koje su je onda izvukli i odneli natrag u kuću „slavnog udovca“ sa kojim je onda provela veče-. On to tumači sa podsvesnim predstavama iz detinjstva, i još dalje, sa onim što je nasleđeno od predaka. A ne zna da je po duhovnoj nauci, jednostavno u duši dame bio demon, koji je u njoj već pri odlasku na večeru ulio onu pomisao (koje ona naravno nije bila svesna) i koji je to sve izveo bolje nego kada bi ona htela to svesno ostvariti. Jer sve se čini mnogo sigurnije kada se nesvesno čini; mnogo inteligentno, hrabrije, rafinirano Ali to Jung ne zna i ne priznaje, jer uopšte ne priznaje nikakav duhovni svet. Ipak on naslućuje, da čovečija duša faktično stoji u iz prepletanim odnosima sa nekim duhovno-duševnim svetom, sa nekim drugim dušama. Ali kada bi to priznao, izgubio bi reputaciju naučnika. Pa zato šta radi? – Ispomaže se nasleđivanjem od predaka. On kaže: Duša je u odnosu sa drugim dušama i duhovnim svetom, sa Bogom; ali toga svega u stvari i nema; već su to zaostaci nekadašnjih uverenja naših starih predaka i njihovih duševnih doživljaja – „izolovanih duševnih provincija“, koje se /prirodno/ sa nasleđem tela takođe nasleđuju. Ali on i uviđa, da ljudi imaju izvesnu potrebu da se prema tim(zaostacima) postave u neki odnos, jer su ti zaostaci u stanju, da razore nervni sistem čoveka, ako ih nije kadar da uzdigne iz područja podsvesti  u svoju svest. Pa zato on postavlja izreku: - Čovekova duša ne može biti bez izvesnog odnosa prema nekom božanskom biću, a da ne bude dovedena do unutrašnje propasti. To je tako jasno i sigurno. Ali isto tako sigurno je i to, da nekih božanskih bića i nema. Jer pitanje o odnosu prema Bogu nema baš nikakve veze sa pitanjem o egzistenciji Boga-. Tako stoji u toj knjizi. A to znači da se time naučno utvrđuje, da čovek mora da konstruiše neki svoj odnos prema Bogu, ali ujedno i to, da je ludost i držati da ima Boga. A šta to zapravo znači? – Znači: O, čovečija dušo, ako želiš da ostaneš zdrava, laži i varaj samu sebe da ima Boga, inače ćeš postati bolesna! To je u stvari rečeno u toj knjizi – između redova-. Dakle, veliki problemi kucaju na vrata, ali smo ih mi zabarikadirali i još se snažno suprotstavljamo, da se vrata ne bi mogla otvoriti. Samo ako je svako toliko hrabar kao profesor Jung da prizna ono što misli, - to će se sve više i više potvrđivati. Ali većina je još uvek u strahu da prizna ono što misli.

I zato je važno da se razjasni, da sve ono što se događa u istorijskom, pa dakle i političkom životu ljudi, da to nema posla sa običnom svešću (suprotno onome što tvrdi W. Wilson u svojim predratnim knjigama - „O slobodi „ i „Samo-literatura“- on koji sada prepisuje tekstove brazilskog cara Don Pedra iz 1864, i koji sada na delu pokazuje šta je sloboda). Jer ljudima se tako govorilo o slobodi i ljubavi, pa vidimo kakvi su rezultati.

Pustite sada ma i za samo kratko vreme duhovnu nauku da ona govori ljudima onako kako ona misli da treba govoriti, pa će te videti njene rezultate. Uvideće se da sve sadašnje što ona daje nije zabadava, nego da od tog saznanja među ljudima niče i raste ljubav, a u svakom pojedincu rađa se jedan duhovni čovek, koji onog drugog nosi i pridržava u svetu. A to je ono što svet danas pre svega treba.

Zato je postojala tako snažna težnja  u Srednjem veku da se pravi zlato. Želelo se nešto što se u redovnim zemaljskim prilikama ne može ostvariti. Znači, hteli su neke vanredne prilike, nezemaljske, dakle nebeske. To je bio pravi impuls za pravljenje zlata.

Isto važi i za Evanđelja. Kritikuju se njihove izjave: - da sa spustilo carstvo nebesko na Zemlju. A zar nije? Samo ga treba iznutra doživeti; spolja se ono naravno ne opaža!

Kako se to čini, to uči duhovna nauka i o tome bih želeo govoriti, i o njenoj funkciji, kojom budi život u našim dušama, i o vezi našeg života sa životom umrlih.

                                   ---------------

                            Drugo predavanje

                                                                                

JEDAN  PRILOG  SAZNANJU  ČOVEČJEG  BIĆA

                                                                                       29.1.1918 god.

Pogledajmo čoveka spolja, i to kostur čovečiji. Šta nam pada u oči ? (Mnoge takve polazne tačke koje će bit kameni temeljci u velikoj građevini budućeg pogleda na svet, što će proizaći iz duhovne nauke, pa u sebi ujediniti naučnička i umetnička shvatanja sveta – spomenuo sam u knjizi:“O zagonetkama duše“, ali niko ne traži takvo „građevno kamenje“. Pada u oči to, da je glava kao nasađena na ostali kostur. Kao da su to dve celine.

Potrebno je istina, čuvati se zaključivanja putem analogije po čisto spoljnim sličnostima. Ali ovde ima mnogo dubljih veza i zato je analogija dopuštena.

Dakle, dozvoljeno je reći, da je okrugla glava slika svemira koji nas okružuje, i izgleda nam isto kao šuplja kugla. Jer i za skretanje severnog pola vrha magnetne igle ne tražimo uzrok jedino u samom njenom vrhu, nego i u polovima same Zemlje; zato i pri embrionalnom postanku jednog okruglog jajeta u telu kokoške, moraju da se priznaju i uticaji celog okruglog svemira, pa dakle isto i kod embrionalne klice čovečije glave novo-rođenčeta u telu majke.

A šta bi onda trebala postati ona druga celina; šta je celi ostali kostur na kojem je glava nasađena? – To bi bila donekle suprotnost od onoga, dakle više produkt snaga iz tela matere, očevog tela, snaga iz nasleđa čitavog niza predaka, - snaga zemaljskih. Već po tome bi se čovek ukazivao kao neko dvostruko biće.

Ne govorim to da iznenađujem tim znanjem i da budim radoznalost, jer ne radi se o tome da se samo nešto zna, nego kako da se zna. Pa u onoga ko ispravno pronalazi veze između čoveka i celokupnog sveta,- probudiće se već i one misli koje se tiču etičkog i jurističkog pogleda, koji treba da su u stvari najviši, ali koji su danas nešto sasvim čudnovato.

Šta se vidi još iz toga odnosa? Pogledajmo kako čovek saznaje. U prvom redu tu ulogu odigrava glava. Ali i ostalo telo (opažanje dodirom, ravnotežom, unutrašnjim organima, osećanje srcem). I u pogledu saznanja možemo čoveka smatrati dvostrukim bićem: čovekom-glave i čovekom-srca. Nauka će to da dozvoli, ali reći će se: nema tu nikakve bitne i za praktičan život važne razlike; najviše što se ljudima-glave, mora priznati to je hladnije i tačnije rasuđivanje, a ljudima-srca – toplije. Ali nije tako. Postoje tu kudikamo još važnije posledice. Tako kada pomislimo na brzinu kojom saznanje prodire u našu svest – ukoliko saznajemo posredstvom glave- to ide s razmerno brzo, dok kod saznanja ostalim organizmom, sporo; i to po otprilike tri puta brže, odnosno sporije. Šta to dakle znači za praktičan život? Da se mora, ako smo za neku stvar trebali za jedan dan da je glavom razumemo, da se mora čekati još tri dana dok to potpuno shvatimo, (tj. dok to ne bude kadar da prihvati i naš ostali organizam). Da onaj koji je studirao do svoje 15-e godine, treba da čeka do svoje 45-e, dok svo to znanje bude primljeno i od ostalog organizma „svareno“; dok ne postane potpuni čovek, pa da bi se tek onda mogao naprimer : birati za opštinskog odbornika ili narodnog poslanika. Jer za te stvari traži se potpun –formiran čovek! Ali to se danas ne zna, pa se deci predaje samo ono znanje što se brže-bolje uliva u glavu, ali što nikad ceo čovek ne shvati, jer ostali organizam to znanje ne prima, ne podnosi. Celo školsko znanje je tako podešeno. Onda je posledica još i to, da kasnije od tog znanja ne nastaje nikakva radost, koja preostaje ljudima, i da ljudi s razmerno rano duševno stare. Jer sa najdubljim misterijskim tajnama čovečanstva, spojeno je pitanje: -Kakva treba da je nastava da bi se ljudi kasnije kad odrastu, sa ljubavlju, radošću i oduševljenjem sećali svoga učenja u mladosti ?!

Ali za socijalne prilike, takva nastava ima upravo sudbonosne posledice. Jer zbog nje –nastave-jedino među ljudima postaje „opštenje glave“; isključivo saobraćanje i sporazumevanje među ljudima, jedino na osnovu misli koje su potekle iz glave, a da nisu prožele i ostali organizam. A značaj toga shvatićemo tada, kada se prisetimo od kuda upravo nastaje glava. Rekli smo iz svemira, iz svemirskih snaga. Dakle, isključena je mogućnost da bi se s glavom mogle urediti one prilike koje su – zemaljske, a to su baš u prvom redu međusobni odnosi ljudi, društva i naroda. Jer nismo građani neba, nego građani Zemlje. Pa zato moramo tokom celog svog života srasti sa svim onim što pripada zemlji, tj. sve to mora prodreti u saznanje našeg celokupnog organizma.

No pogledajmo onu dvostrukost i sa gledišta reinkarnacije. Pošto je glava slika svemira i nastala iz sila svemirskih, znači da smo mi sami za vreme od poslednje smrti do sadašnjeg svog rođenja, radili na izgrađivanju te naše sadašnje glave (u kojoj su zbijene, s koncentrisane sve naše duševne snage, što su nekada bile raširene po bezmernim prostranstvima; glava je dakle kao neka grobnica naše duše, na kojoj smo mi sami vršili pripreme, a u koju nam je duša sahranjena prilikom začeća).

No šta bi onda trebao biti onaj ostali organizam sa tog gledišta? –To je ono što čini klicu i pripremu za našu glavu u novoj inkarnaciji. Snage koje smo za života razvijali u tom ostalom delu tela, otimaju nam se istina nakon smrti, ali njihovi oblici ostaju (?) kakvim smo ih sami bili stvorili; mi ih nosimo za vreme boravka na „onome svetu“, a pri novom rođenju metamorfoziraju se u oblike glave. Dakle, u glavi ima uvek nečega što je nasleđe iz predstava, a u telu ima nečega što je klica za glavu u budućem životu. Pa u tom smislu smo dakle dvostrukost. A možemo da pratimo nekog čoveka kao biće iz prastarih vremena, sagledavajući njegov hod u daleku budućnost; i svaku kost njegovu da gledamo kao metamorfozu nečega iz prošlosti, ili kao klicu za nešto drugo u budućnosti. Ono što je na glavi možemo već sada da vidimo i na svom ostalom telu, naravno samo opreznim zaključivanjem i oslobođeni od predrasuda. Sve je to od velike važnosti naročito još i za pedagogiju, jer naše fizičko telo stari, ali naše etersko telo ne mora da stari. Ono može da ostane mlado i da biva sve mlađe i bujnije. Ali to je slučaj samo onda, ako u glavu primamo samo takvu duševnu hranu u predstavama, da je ova dovoljna i podesna da bude tokom celog života prerađivana po ostalom organizmu. No to se može kada se deca obaveštavaju od rane mladosti, da je čovek slika celog sveta i mudrog božanskog uređenja svetova, ali takvog uređenja, da ih se uči nerazumljivim rečima iz Biblije. Inače se dolazi do sanatorijuma sa neurotične, u kojima je često naj neurotični sam primarijus. Pa tu dakle može samo duhovna nauka nešto da učini, kada se ponešto iskreno razradi, u konkretnom ono, za šta je ona dala impulse. Ne mora se dakle forsirati vizionarska vidovitost, već je dovoljno čoveka samo smišljeno shvatiti i razumeti kao stvorenog po obličju duhovnog sveta, a ta će nam duhovnost onda doći sama po sebi. Samo je neophodno potrebno osloboditi se komoditeta u mišljenju, lenjosti u saznanju. Mora se imati sklonosti za to da se zađe u pojedinosti, pa da se tek iz toga dođe do neke celine; moramo poći od najbližeg čulnog da dođemo u nadčulno. Jer ovo se može skoro rukama dohvatiti u svemu onom što opažamo kao čulno. Jer ko ispravno gleda u čovečiju glavu, vidi u njoj ono što je iskristalisano iz celog svemira; a u ostalom telu vidi opet ono što se u svemir učlanjuje, da bi iz njega opet proizašlo u idućoj inkarnaciji. Ako se dakle pravilno posmatra ono što je čulno na čoveku, već se može doći do ispravnog shvatanja nadčulnog. Samo što se i čovek mora posmatrati sa istom pažnjom kao i neki sat. Znamo da ni sat ne možemo shvatiti, dok ne proučimo uzajamna uzupčavanja točkića; a čoveka hoćemo za pet minuta da sagledamo. Pa još zahtevamo da sve što se o njemu govori bude kratko i jasno a pre svega jednostavno, mada je čovek tako silno komplikovan kao i svemir. Ovu komplikaciju moraju svi ljudi makar i samo naslućivati, jer inače im je nemoguće shvatiti ono što je najpreča potreba za današnje doba. Zbog toga što se hranimo samo onom duševnom hranom, koju glava može svariti a ostali organizam ne može, time postavljamo čoveka u društveni poredak tako, da donekle baš nećemo da učinimo zemaljski život slikom nadčulnog duhovnog života! Pa tu zapadamo u neku dvostrukost, ali je ova druge vrste nego one koje sam do sada spominjao; ova je štetna i mora biti savladana.

Starije doba (pre materijalizma) bilo je prožeto onim znanjem što dolazi iz celog čoveka. Danas nam znanje dolazi samo iz glave; i zato je apstraktno, suvoparno, i ne može da ispuni čoveka u toku celog njegovog života. No same po sebi ove misli glave, jesu nešto naj duhovno, što samo može biti. A već i sama egzistencija apstraktnih pojmova (nazivi misaonih imenica u jeziku) faktično je dokaz koji obara materijalizam. Ali je u tome nevolja što se takvim mislima, mada su naj duhovne, čovek nije u stanju da ono što je faktično duhovno i – razume. Mi smo se od zadnja četiri veka silno produhovili, ali smo stvorili isključivo apstraktne predmetne pojmove, a izgubili smo imaginativne, inspirativne i intuitivne. Do ovih ponovo moramo doći, ako želimo da plodonosno možemo misliti.

Pa zato moramo ponovo u sebi odnegovati težnju za unutrašnjom istinom. I nikada nećemo poći pogrešnim putem, ako životnim iskustvom steknemo saznanje, da je harmonija između znanja glave i znanja srca moguća, samo ako se čovek uistinu postavi u život. Jer baš zato i neće ljudi danas ništa da znaju o znanju srca, što ne samo da duže vremena treba,nego što ono neće ni da primi sve što mu glava saopštava, već odbija ono što nalazi da se ne slaže sa unutrašnjom istinom; reagira – odbacuje ono što je neistinito.  To je jedna vrsta „savesti“ (saznanja) onog drugog čoveka, od koje današnji ljudi beže. Oni beže pod uticajem iste one sile, koja je amerikanizovala staru poslovicu:- Morgenstunde hat Got  (Boga) im Munde – u “Morgenstunde hat Gold (zlato) im Munde“) !

Ali ljudi duhovne nauke ne smeju bežati od kritike srca, moraju se izložiti mukama svoje savesti i paziti kada srce kaže: „ne“, i to uvažavati. Jer ono se ne vara; ono uvek kaže „ne“ kad sa glavom ne traži „duhovno“, ili kad se za znanjem ide iz egoizma, slavoljublja, požude i td. Pa zato duhovna nauka ne sme stvarati kompromis sa polovnim stvarima, ne sme se pogađati sa 1/4 ili 1/8 znanja, nego se ima priznati samo ono što je u celini istina. I mnogi se moraju ignorisati, da bi se duhovna nauka održala čistom, naročito od diletantizma. Primer sa Johanom Milerom, koju je svoju „Propoved na Gori“ posvetio Štajneru sa laskavim rečima o „Filosofiji slobode“, ali nije razumeo da u spisu: „Hrišćanstvo kao mistična činjenica“, da je u njemu glavni nerv baš Misterija na Golgoti, usled čega je taj Miler – pošto je Štajner jednostavno ćutao- postao najveći neprijatelj Antroposofije.

                                   -------------

                         Treće predavanje

                             UMRLI  I  ŽIVI

                                                                                   5.2.1918 god.

Za obično promatranje, čovek izmenjuje stanje svoje svesti po danu i po noći, svojim budnim stanjem i stanjem sna. Ali u stvari to je samo neki privid utoliko, što i po danu ima izvesnih  duševnih poslova koji mu nisu ništa više svesni od samih njegovih snova ili baš i dubokog sna. Jer potpuno su nam svesni samo opažaji. Ovamo možemo računati i predstave, ali one već nisu u toj meri svesne. Kod mnogih ljudi se u svest predstava uvlači sanjalački element. Ali uglavnom može se reći: budni smo kada opažamo i kada nešto predstavljamo. (Tačnije u knjizi „Zagonetke duše“).

Stanje naših osećanja međutim slično je stanju snova. Razlika je samo u tome, što putem sećanja možemo o našim osećanjima da stvorimo predstave, pa nam se zato čini da smo budni i kada osećamo. U stvari, osećanja i nisu na neki drugi način u duši prisutna, nego snovi. Kada bi smo se mogli potpuno setiti svojih snova, bio bi odnos potpuno isti. To važi za: osećanja, afekte, štaviše u izvesnom smislu i za strasti. Nema čoveka koji bi mogao reći šta se to događa u duši kada on oseća.

Još su nam nejasnije radnje naše volje. Niko ne zna šta se u njemu događa dok izvodi neku svoju odluku. U onome šta se u nama dešava pre odluke, pri odlučivanju i o samom načinu kako izvodimo delo, možemo isto da sebi naknadno stvorimo predstave, ali to su samo predstave o onom što je već prošlo. Volja, je po svom pravom biću u potpunom stanju sna.

Važno je da sebi predstavimo: Čovek živi u svetu tako, što donekle spava i u budnom stanju; Samo opažanje sveta okolo nas i predstave naše doživljavamo budno sa našom svešću, a u to čovekovo proživljavanje položen je jedan svet u kojem naša osećanja i naša volja plivaju sa svojim impulsima; jedan svet koji je oko nas kao vazduh što je oko nas, ali koji nam nikako ne dopire u svest. Ko tako predstavlja čovečiji život, neće biti daleko od saznanja - poznavanja duhovnog sveta.

Sve to ima svoje važne posledice. Jer taj svet u kome se nalazimo za vreme sna i dok smo budni, a osećamo ili hoćemo, to je isti svet u kojem se nalaze takozvani mrtvi. Dakle, mi tada živimo zajedno sa umrlima.

Mi nismo dakle svojom realnošću odvojeni od umrlih, nego samo svojom svešću; Isto kao što smo u snu odeljeni od stolica i stvari što su oko nas, a mi ih ne opažamo, isto je to sa pogledom na mrtve, kada u budnom stanju nešto hoćemo i osećamo.

Dakle, mrtvi utiču na našu volju i osećanja –ne samo živi- jer su u jednom zajedničkom svetu sa nama, dok te duševne radnje obavljamo. Njihove snage,  njihovi uticaji nisu propali, nego neprestano deluju na naša osećanja i volju.

Vrlo je važno da znanje o tome prodre u široke mase, u čitavu buduću ljudsku kulturu. Buduća istorija vodiće računa o tim uticajima. Jer danas se istorijski događaji upravo prespavaju. Kada bi smo mogli prozreti sve što se u nama zbiva dok nešto osećamo i hoćemo, imali bi smo neprekidnu živu svest o prisustvu umrlih.

No za razumevanje tih viših veza, važnije od ta dva stanja je nešto treće. To treće je ono prelazno stanje, između sna i bdenja, tj. buđenje i usnivanje. Za današnjeg čoveka to skoro i da ne traje više od jednog trenutka, ali se može, a i više pažnje pokloniti tim trenucima i produžiti ih što se više može, ne podajući se odmah novim čulnim utiscima, odnosno snu.

Sada posle dugogodišnjih priprema mogu se ove stvari otvoreno osvetliti i sa natčulnog gledišta. Postoji mogućnost uspostavljanja kontakta, - ne samo uopšte sa natčulnim svetom- sa vetom mrtvih, nego baš i sa pojedinom dušom, dušom nekog određenog pokojnika. Samo takva veza je mnogo teža od one prve (opšte). I to zato, što ona već pretpostavlja, da smo u stanju kretati se i živeti u čisto duhovnom svetu u nekoj izvesnoj višoj meri, a da nas ne ometa onaj zakon, po kojem takav život raspaljuje baš naše niže strasti (postupci u strogosti kaluđera, naučnika i uopšte duhovnih radnika).

Taj zakon naime glasi: - Da su više sposobnosti natčulnih bića u izvesnom srodstvu sa nižim nagonima, težnjama čoveka (ne sa višim nagonima utelovljenog bića); I opet  niži nagoni nadzemaljskih bića , sa Višim duhovnim svojstvima čoveka. U tome i jeste kamen spoticanja  za komunikaciju sa pokojnicima. Ali ako čovek uspe da se pravilno kreće u duhovnom svetu, a da ne biva onim raspaljivanjem strasti odvraćen od duhovnih doživljaja, onda je moguć takav saobraćaj – komunikacija .

Ali takva komunikacija je sasvim drugačija od one između ljudi. U izvesnom smislu mu je upravo obrnuto. Misli, koje neki živi saopštava pokojniku kao da pokojnik naglas čita, tako da on govori ono što mi pitamo ili kažemo, a misli koje nama pokojnici saopštavaju kao da mi čitamo, i to u svojoj sopstvenoj unutrašnjosti, kao da se u našoj unutrašnjosti rađaju (u ovom zakonu o među-saobraćanju)  i jeste uzrok, da nema saobraćaja između nas i pokojnih.

No i tu treba razlikovati: trenuci usnivanja pogodni su da postavljamo pitanja pokojnicima, tj. da od njih čujemo šta ih mi pitamo; a trenuci buđenja su pogodni da razumemo odgovore, što ih nama pokojnici saopštavaju, tj. da u nama iskrsavaju misli, za koje često imamo osećanje, da ne dolaze iz našeg „Ja“.

Zbog toga i snovi često mogu da budu ponavljanja onih pitanja koja smo pri uspavljivanju bili uputili prema umrlima, odnosno koja su oni u nama pročitali. Dakle, snovi su više izraz našeg zajedničkog života sa pokojnicima, što proizilazi iz naših osećanja; Oni su izraz naše potrebe da budemo sa mrtvima; izraz fakta da budemo zajedno sa njima. A nisu njihove poruke, mada samo izuzetno.

Naprotiv, trenuci buđenja su oni, kad po pravilu oni mogu da nam pošalju svoje poruke. A to je ono što nam se čini da dolazi iz nas, a ipak da nije niklo u našem „Ja“.

Moglo bi izgledati – zbog vremenskog intervala od večeri do jutra- da se to ne slaže, ali i tu postoji jedan zakon za duhovni svet: vreme tamo postaje prostor (prastari prostor) Ništa dakle nije prošlo, samo se nalazi u manjoj ili većoj udaljenosti. Pa od nas zavisi koliko smo daleko od pokojnika /film/.

Dakle, na taj način mi smo stalno u dopisivanju sa mrtvima pa oni mogu da utiču na naša dela i osećanja, slično kao i da su živi.

Još je važna jedna razlika: Da li je pokojnik umro u mlađim, detinjim, mladić- godinama ili u starijim. U prvom slučaju mi ga u stvari ne gubimo; on kao i da ne odlazi od nas; mi ih privlačimo, oni ostaju uz nas. I oni nam to pri buđenju poručuju, da budemo smerni i pobožni. Bez njih možda i ne bi bilo pobožnosti na svetu Zemlje. (Jesu li ljudi iz porodica gde ih je mnogo pomrlo, više pobožni nego iz onih zdravih)? U drugom slučaju je obratno. Stariji pokojnici nas ne gube; oni privlače nas, pa kao da odnose neki deo naše duše sa sobom. Zato bi imali mi naveče mnogo čega da im kažemo i da ih pitamo. Pa ako se potrudimo, da se za taj posao osposobimo, učinili smo mnogo.

Da bi se osposobili za ova pitanja, potrebno je otresti se apstraktnih misli i  razonode čisto u materijalnom svetu. A zatim da negujemo prisne odnose prema pokojnicima, tj. odnose koji se zasnivaju na osećanju i volji ( ne dakle ravnodušni razgovori kao na „fajf o kloku“), na ljubavi iz pređašnje veze u životu sa njima- jer je ta veza osnova za kasnije- i to ne sećanja na pojedine spoljne događaje, već unutrašnje; iz veze duše prema duši – tada se činimo sposobnim da pri padanju u san, pitamo pokojnike.

Da bi smo shvatili poruke i odgovore. moramo svoja saznanja usmeriti na pokojnike, na njihovo biće; da bi ih pravo upoznali. To je i razlog što nam poruke više stižu od mlađih pokojnika, nego od starijih, pošto mlađe obično više poznajemo nego starije. (Bračni drugovi koji decenijama žive a u stvarnosti se ne poznaju; dok decu ipak više prate pri odrastanju i vaspitanju). Dakle, kao duše mi smo učlanjeni u istu sferu kao i mrtvi. To ne znači da ne treba žaliti za njima, ali treba znati kako i u kome smislu. Pošto nam mladi pokojnici poručuju pobožnost, zato pogrebne svečanosti za njih uvek treba da imaju nešto opšte (obrede)- karakter generalnog kulta. Žalost za decom treba da je više osećanje za njima; refleksija iz naše sopstvene duše o biću deteta koje je u stvarnosti ostalo ovde sa nama; i ono učestvuje u toj žalosti, a mi preživljavamo zajednički život sa detetom. U tome treba i da bude saosećanje. Dok u pogledu odraslih nema takvog osećanja. Žalost za njima ima zato nečeg egoističkog. Zato umesto žalosti treba da pokušamo da se sa „njima sastanemo“: da u mislima nosimo njihovu uspomenu i one misli, što smo ih sa njima zajednički raspravljali. Uspomena njegova ima dakle biti više individualna i misaona. Inače mu mi padamo kao teret i on nas primorava da ga pratimo, jer je on sa sobom odneo jedan deo naše duše. Moramo se truditi da o njemu negujemo takve misli, koje i on može sa sobom sjediniti, koje može duhovno sagledati.

Koliko bi to izmenilo prilike u svetu, kada bi svi znali kako treba da žale pokojnike. Kada bi znali kako od toga mnogo zavisi hoće li živi ispravno žaliti za mrtvima, ili pogrešno?! – A tu se vidi da Antroposofija nije neka nova religija, ni religijska sekta, nego tumačenje: nauke, umetnosti i religije . – Pogrebne svečanosti, svakako imaju mnogo religijskog u sebi. Ali takva neispravna svečanost, a to je ona što ne dolazi iz svesti i saznanja o tome: šta je u stvari neki mlađi, a šta neki stariji pokojnik- može više da naškodi - nego kakav rđav zaključak parlamenta ili opštinskog veća. Jer ako živi na to paze, pa se zaista budu postavljali u ispravan stav prema pokojnicima- onda će impulsi koji su od važnosti za društveni poredak, sami iz ljudskih individua- ličnosti proisticati.

Ali ljudi se danas raduju samo kada ne moraju misliti. A najviše što u ovom pravcu postižu, to je nekakva predstava o nekoj opštoj panteističkoj vezi(da su Bog i priroda isto) sa duhovnim svetom! Ali to je sasvim nešto drugo od onoga što je potrebno. Jer potrebna je svest o konkretnim vezama – konkretno zajedničkom životu sa duhovnim svetom. No daleko je to još od naših današnjih naučnika koji misle da govore bez predrasuda, kada naprimer izražavaju načelo dualizma, misleći da se onda emancipuju od svakog autoriteta, pa da se ravnaju jedino po strogoj naučnoj kritici i gvozdenoj logici, zaboravljaju da to njihovo učenje, poseduje svoj koren u krajnjoj liniji, u zabrani Trihotomije – izrečenoj na Osmom vaseljenskom Saboru 869 godine u Carigradu-. Eto, to je onaj autoritet koji još uvek kao avet deluje u njihovim glavama, koji se drže da su slobodni mislioci. Duh (treći član) mora ponovo da prodre u svest ljudi, i o njemu da se stalno vodi računa u svakoj pojavi i u svakoj prilici; tek onda će se stvoriti preduslovi za poboljšanje prilika u državi i među ljudima.

                               --------------------

                    

                     Četvrto predavanje

            NAŠI  UMRLI  I  MISLI  SVETA

                                                                               5. 3. 1918 god.

Poznato je da Duh čovečanstva obavlja u isto vreme kada i Zemlja- svoj sopstveni razvoj. I zato čovek može sam sebe poznati samo ako sebi postavlja pitanje: Kakav se baš u sadašnjoj inkarnaciji zauzima stav prema duhovnom svetu, prema carstvu duhova; koji stepen razvoja opšteg čovečanstva je postignut baš u ovo vreme, kada mi ne poznamo naš život na Zemlji? U tom pogledu znamo da je čovek nekada bio mnogo bliže duhovnim svetovima, ali dalje od svoje sopstvene slobode; dok je danas bliže slobodi, ali udaljeniji od duhovnih svetova. Sam odnos duše čoveka prema duhovnom svetu ostao je isti; ali je svest o tome danas zamračena, samo pojedinci mogu da je postignu. Uzrok toga je u tome, što je Zemlja u današnje dane već prevalila jednu polovinu svoga puta- života, usled čega se nalazimo na silaznoj struji razvoja. Naša organizacija ostala je više fizička nego što je bila (mada anatomija i fiziologija) to ne mogu opaziti. Zato nam je sve više nemoguće da u svoju svest dovedemo naše veze sa duhovnim svetom, u onoj meri kako smo to ranije mogli; dakle one ostaju u nesvesnim duševnim regionima.

To onda ima jednu važnu posledicu: Današnji čovek zbog toga nije u stanju, da promisli i osećanjem proživi sve ono što bi po njegovoj osobenosti – u njemu upravo moglo da se promisli i proživi. Danas je čovek sklon za mnogo intenzivnije misli i osećanja, nego što ih faktično u gruboj materiji svoje organizacije danas ima.

A posledica toga jeste nemogućnost potpunog izobražavanja i proživljavanja naših sposobnosti – koje u nama faktično postoje, ali ne mogu doći do izražaja-. Nije pri tom od velike razlike, da li umiremo mladi ili u starim godinama. I za jedne i druge važi isto; i tako posle svačije smrti preostaje neki ostatak neobrađenih misli, osećanja i utisaka.

Pa zato svi imamo i posle smrti težnju,da i dalje učestvujemo u zemaljskom životu – da se reinkarniramo.

A to znači da ljudi više nisu u stanju da daju zemlji ono što su nekada mogli dati. Nekada su mogli za vreme svog zemaljskog života, potpuno da iscrpe i ostvare sve što i odgovara njihovim sposobnostima, a danas to više nisu u stanju (mada su ljudi danas tako ponosni na svoje sposobnosti). Nastaje za Zemlju potreba da se onaj ostatak ne prerađenih misli sačuva da ne propadne beskorisno. To može biti samo na jedan način: -Da se osposobimo za komunikaciju sa mrtvima, tako da nam veze sa pokojnicima, što su sa nama sudbinski vezani postane svesna – potpuno svesna. Tada je moguće da se one njihove intenzivnije misli koje oni sada mogu imati, jer su se oslobodili -  rešili svojih zemaljskih telesa – putem naših duša realizuju ovde u fizičkom svetu. Ne naše, već njihove

Pitanje je, kako to možemo da učinimo? Rekli smo već da se treba obratiti naročita pažnja na usnivanje i buđenje. Tome se nadalje treba dodati, da mrtvi ne mogu u ovaj naš obični svet misli, u budni naš život u kojem izvodimo našu volju, što se osniva na našim nagonima- ne mogu neposredno da prodru. Samo ako mi svoj unutrašnji život, svoje misli, stavimo pod kontrolu onda može da se nađe neka zajednička osnova za žive i mrtve. Mnoge su naravno prepreke tome u današnje vreme.

Tako je i činjenica, da mi kao rasipnici  postupamo sa svojim mislima. Prisetimo se samo, da je govor čoveka – slika njegovih misli; pa pogledajmo kako ljudi govore o svačemu .

Tek su počeli o nečemu, a već su prešli na drugo. Pa onaj koji govori sa nama mora da nas opominje: - o čemu smo ono počeli razgovarati“? – ako hoće da nastavi razgovor i prekinutu misao. Ova nam navika silno onemogućava ono stanje koje nam je potrebno za primanje glasova „s one strane“, a to je: biti budan, a ne misliti i ne opažati ništa, nego čekati dok se misao iz dubine duše sama ne pojavi. A onda bi nam takva  pomisao bila neka poruka od mrtvih ili utisak iz duhovnog sveta. To je intuicija !

Iz dubine duše, znači iz jednog drugog sveta, koji je dalje nego svet našeg   egoizma - egoiteta a to je svet objektivnih misli, što je svuda okolo našeg fizičkog sveta i iz kojeg je ovaj i  postao. Danas je veoma malo ljudi koji imaju ovu predstavu izgrađenu iz svojeg sopstvenog iskustva. Mada za to nije potreban naročito visok okultni stepen. To može i svaki čovek sam da iskusi osećajući se dok je u običnom svetu; kao na obali mora, a kad se upusti u objektivno mišljenje ili u snove (samo što su objektivne misli često intenzivnije nego snovi); kao da je i sam ušao u to valovito more, pa i on doprinosi podizanju talasa i tkanju toga mora.

Može se to držati za sanjanje, za snove, ali to nisu snovi. Jer taj svet misli koje nisu naše misli, nego u koje mi uronjavamo, to je zaista onaj svet iz kojeg je ovaj naš fizički postao, kao što su iz mora i reka postale sante leda. Isti odnos je i ovde, jer iza fizičkog sveta ne postoji onaj grubi atavistički svet i opšti etar koji nauka uzima kao pramateriju, zato, jer ne zna da su one misli u stvari ta pramaterija. Šekspir je to bolje znao kada je izrekao: „Svet stvarnosti je izatkan iz sveta snova“.

Onima, koji su se već bavili duhovnom naukom neće biti teško izazvati u sebi takvu predstavu. A onda će tek imati ono zajedničko tlo, onu zajedničku sferu, u kojoj smo na jednoj strani mi a na drugoj tzv. mrtvi. Na tom tlu možemo se sa njima sresti.

Drugo što je važno jeste posmatranje svoga života, dnevnih događaja, ne samo po onome što nam se faktički dogodilo, nego i po onom što bi nam se bilo dogodilo, da smo krenuli od kuće pola sata pre; ili da smo se samo za pola koraka našli bliže mesta neke nesreće;  ili da nas je neko ili nešto zadržalo od naumljenog izleta, sastanka, izlaska ili slično. Pa sa tog gledišta treba posmatrati svoj život,jer ne radi se samo o uzročnim vezama koje su se zaista ispunile, nego i onim koje su osujećene novim vezama, čiju važnost i značaj tek onda možemo da uvidimo. Iznad života lebde ne samo uzročne veze nego i mogućnosti, pa i one stvarno utiču na tok života. Kada me u jutro nešto zadržalo da ne otpočnem svoj rad,pa zatim radim sve do 12 časova,onda se desi da to što radim oko 12 časova ne stoji samo pod uticajem onoga što se zaista pre toga dogodilo, nego i zbog svega onoga što se od prethodnog odlaganja od pola časa nije dogodilo; onoga zbog čega smo zadržani da nam se nešto ne dogodi. A razmišljajući samo o onome da je sa našim životom u vezi (samo ono što bi se i bilo pre toga faktično desilo), i ono što nam se moglo desiti, počećemo naslućivati kako nije jednostavno promatranje našega života. Tada tek počinjemo da dobijamo pojma o tome kako na nas i okolinu utiče, kako nas malo po malo nešto doteruje i gura nas dalje napred. Počinjemo da čitamo život „između redova“, uviđajući da pored naših nagonskih i unutrašnjih sila, postoje i spolja takvi uticaji koji nas vode od stepena do stepena.

Pokušajmo samo  predstaviti sebi kako svakodnevno ustajemo iz kreveta, šta nas je isteralo iz kreveta danas, a šta je juče i šta će sutra? Pa i to s obzirom baš na onaj spoljašnji događaj koji je bio neposredni povod za to (čuli smo da se nosi kafa za sto; neko je došao,; stiglo je neko pismo, račun ili sl.). Čovek obično zaboravlja da u spoljnom svetu traži sebe. On obično ne pita: kakva je promena nastala u nekoj sobi, ili nekom društvu, time što je on došao unutra. Jer znamo da nije kod svih ljudi jednaka mera kako u društvu dolaze do izražaja; neko ulazi i izlazi – pa se ima osećaj kao da se neki anđeo začas pojavio i ponovo nestao; a neki svojim prisustvom ispunjavaju sve, kao da su sa svojim obema vidljivim nogama po celoj sobi i još sa svakojakim nevidljivim nogama. A koliko bi doprinelo sređivanju društvenih prilika kada bi se ljudi i o tome zapitali?.

Ovakvim intimnim zapažanjima život počinje da postaje bogatijim. Utisak koji ostavljamo na druge i na svoju okolinu – ako i mi taj utisak proživljavamo- to čini baš našu sudbinu ; Pa zato je takvo osećanje početak „sudbinskog osećanja“. A time se opet razvija nešto od one zajedničke sfere za mrtvima.

Kada na ta dva načina izvršimo pripremu, onda će naše približavanje pokojnicima moći biti uspešno. Razmišljamo li onda o pokojniku tako, da opet osećamo onaj ton komunikacije koji smo imali sa njim u životu i kada se sećamo onih trenutaka, kada nas je interesovalo šta on misli, oseća i radi; i onih kada je njega interesovalo šta mi mislimo i šta smo u njemu izazvali – tada možemo takve trenutke iskoristiti za nastavak razgovora sa umrlima, tj. sa određenim pokojnikom. Dopusti li se onda, da ta misao miruje, tako da se pređe u neku vrstu meditacije, tako da ta misao biva donekle položena na oltar duhovnog unutrašnjeg života, tada smo sagradili most po kojem on može doći do nas, i tada možemo dobiti odgovor. Tome će naročito pomoći ako smo u stanju, da u najdubljim dubinama svoje duše razvijemo sliku o pokojniku, tj. o biću njegovom. (Za to nije potrebna analiza jer pri analizi ima onaj koga analiziramo često osećaj, kao da ga bijemo batinama; dovoljno je da se srca slažu, da bi se ljudi uzajamno upoznali).

Život na Zemlji dakle mora osiromašiti, ako se na mrtve zaboravi. A ispravna sećanja na umrle mogu imati uopšte samo oni koji su sa njima bili u nekim karmičkim vezama u životu. Zato je potrebno da to svi znaju i praktikuju. Međutim, današnje doba nije sklono za tako nešto. Danas kada se mladić od -21 godinu smatra zrelim da upravlja nekim gradom – danas on nije voljan da ni od živih prima saveta; neće da čeka ni svoju 45, 60-tu godinu, kada zaista doživljava svoju potpunu zrelost, a kamoli da još čeka na ono doba kada će biti s one strane groba,pa da tek onda po drugima realizuje svoje ideje. Ili da prizna, da on sve dotle dok je u ovom zemaljskom životu, ne može za društvo ništa spasonosno zamisliti niti ostvariti od onoga što su njegove sopstvene misli, nego da vrednost za društvo ima samo ono što on izvodi – ne po svojim zamislima, nego po savetima mrtvih.

Ipak to uverenje mora prodreti u mase, Jer mir i red među ljudima nastaće tek onda kada se bude pazilo na ono šta mrtvi saopštavaju, pošto je to jedini način, da se danas realizuju naj intenzivne ljudske misli i naj intenzivna ljudska osećanja (koja inače na Zemlji ne mogu uopšte doći do izražaja).

Oni koji su proučavali predavanja iz Kristijanije „o narodnim dušama“ (a još ni sada za to nije kasno, pošto će se mnogo od onoga dogoditi), moći će naslutiti kako je važno, da svaki pojedinac u sebi prečisti (sa protivrečnostima i ne jasnoćama) u svojim pojmovima. Kako je važno da se pita: kako se odnosi misao i osećanje Istoka prema evropskom, naročito prema Srednje-evropskom? Kako misle istočnjaci o nama i o našoj kulturi? – Njima se čini kao da smo se mi zaleteli u neki ćorsokak ili nad neku provaliju. Tako kaže Tagore u „Nacionalizmu“, da će oni od nas primiti mašine, ali će ih smestiti u svoje šupe a ne u domove i hramove; Kaže da smo u svoju kulturu primili one impulse koji su došli do značaja, a mogli su doći do značaja samo tako, što Sotona upregnut u kola naše kulture; Njegova se snaga upotrebljava da bi se napredovalo; a Istok je pozvan da te snage opet isključi. – Naravno, istočnjak ne vidi da u našoj kulturi postoji i jedan Gete i jedan Antroposofski pokret. Ali zašto on to ne vidi? Zato što mu je pred pogled postavljeno nešto što on ne može da prozre; naprimer time, što je za predsednika Geteovog udruženja između svih Nemaca izabran niko drugi, već bivši ministar finansija. – Ili time što je u Berlinu izašla knjiga Aleksandra Moskovskog“ „Sokrat- idiot“, po kojoj je u jednim nemačkim novinama izašla ova ocena: „Kogod je ikad peglao gimnazijske klupe, tome su ostali nezaboravni časovi kada su čitani od Platona „Sokratovi dijalozi“. Nezaboravni zbog besprimerne dosade. A sećaće se valjda još kako mu je sve to izgledalo glupo i naivno, samo što se naravno, nije usudio da izrazi svoje mišljenje“. Ali ova knjižica A.Moskovskog čini to konačno; Ona skida masku grčkog filosofa sa dobričine Sokrata i njezin je naslov doslovno smišljen. Pa mislimo da se ne varamo kada očekujemo, da će se u književnosti nastaviti dalja objašnjenja povodom ove knjige. – Prvo što zapažamo kad nam tako nešto dospe u ruke jeste pitanje: Zar nije čudno da se našao neki Moskovski da na sebe preuzme dokaz kako Sokrat nije filosof, nego- glupak. Ali to osećanje nije još ono pravo svesno rasuđivanje, nego i samo potiče iz naše navike, da sklapamo kompromise između raznih protivrečnosti. (Time se naime misli: Zašto se nisu veći poznatiji naučnici našli da to dokažu; zato što oni neće da razlikuju iskrenost, nego i oni sklapaju kompromise u svojoj duši i u javnosti). Potrebno je i dalje pitati: Pa postoji danas čitava literatura koja se bavi pitanjem Isusa sa psihijatrijskog gledišta; ona dokazuje da je Isus bio epileptičar i sva dela njegova pokušava da izjednači sa psiho-patološkim, bolesnim pojavama, a sva Evanđelja proglašavaju za besmislena, ako se ona ne shvate jedino sa gledišta „Pavlovaca“.- Preko tih pojava ne sme se još jednostavno preći sa površnom navikom. Naprotiv, na njima se treba zadržati i videti, da i A. Moskovski i oni psihijatri sa svog gledišta imaju potpuno pravo. Jer sa gledišta današnjih prirodnih nauka i nemoguće je doći do nekih drugih rezultata, ako se konsekventno i pošteno misli. To znači: svaki koji je danas sa gledišta savremenih prirodnih nauka, morao bi priznati da je Sokrat idiot i da je Isus epileptičar. Pa ipak to većina ne čini. Većina i danas smatra Sokrata filosofom a Isusa najvećim ideologom, koji je ikada došao u dodir sa Zemljom – ali pored toga stoji ujedno i na stanovištu modernih prirodnih nauka. Šta to znači?- To znači: da većina nije toliko hrabra i toliko istinita kao baš taj Moskovski i oni psihijatri. Jer stajati  istovremeno na dva gledišta, koja se uzajamno isključuju mogu samo oni, koji podnose protivrečnosti u svojoj duši, tj. ono koji iz komoditeta ili iz straha varaju i lažu sami sebe. Dakle, ako bi hteli pošteno, istinito tj. konsekventno da misle, oni bi morali ili usvojiti ono gledište Moskovskog i psihijatara, ili bi sami morali doći do drugog zaključka: da je možda baš taj Moskovski – idiot ili oni moćniji na čijem gledištu on stoji. Ali naravno izraziti takve misli moglo bi biti opasno.

U tome je razlika između istinskog i kompromisnog načina mišljenja. Da bi se moglo prodreti u duhovni svet, potrebno je baš to istinsko mišljenje. Jer misli su realnost; a iz toga proističe, da su ispravne misli dobre a neispravne zle realnosti. Tako je svaka kompromisna misao lažna, dakle neka rđava realnost; a to je ona koja nam ne da napred, nego nas zaustavlja i vuče nas natrag da zaostajemo.

Osloboditi se što više tih zlih, lažnih misli, i zameniti ih zdravim istinskim mišljenjem, preduslov je dakle za komunikaciju sa duhovnim svetom koji ne zaostaje – nikad !

                             --------------------------

                            Peto  predavanje

                         ČOVEKOVA  VEZA  SA  DUHOVNIM  SVETOM

                                                                                 

                                                                                                            12.3.1918 god.

U prirodi postoji mnogo pojava koje su slične sa našim dnevnim doživljajima, s obzirom na ono pitanje mogućnosti ispunjenja i faktičkog ispunjenja. Pomislimo koliko milina riblje ikre ne postanu ribe, koliko miliona biljnog semena ne postanu biljke, koliko klica propadne i ne razvije se u ono, u šta bi se samo po sebi kao klica moglo razviti. Dakle, to ne prolazi svoj redovni tok, nego neki drugi. - Potrebno je misliti na sve to, i sravniti sve to sa našim dnevnim doživljajima, pa naći neke sličnosti. I  tu postoji mnogo štošta što se moglo dogoditi, ali faktično se nije dogodilo, jer se umešala neka nepredviđena prepreka, usled koje ona prvobitna mogućnost za nešto postaje uzrok – za nešto sasvim drugo; dakle dolazi u neku drugu uzročnu vezu.

O tome se mora razmišljati i osećati, a ne to držati samo za fantaziju. Ljudi obično drže, da se tok njihovog života odigrava tako što pre svoga delovanja razmišljamo, odlučujemo se, pa onda delamo. Ali u to se meša još čitav svet drugih uticaja spolja, koji nam se često čine da su slučajni, zbirom slučajeva, koje onda nazivamo svojom sudbinom. – Mnogi doduše naslućuju, da u tome ima i nekoga „plana“, ali do poimanja pravog smisla ovog pitanja, obično se ne dolazi baš zato, jer se toj stvari ne poklanja dovoljno važnosti.

Moderna psiho-analiza već dodiruje ovo pitanje, samo što ona operiše sa sredstvima koja nisu dovoljno dalekosežna, pa zato spominje „skrivene provincije duše“- tj. sa nekim iskustvima iz detinjstva, što se odnose na nešto slično, naprimer na (konjska kola). Ali ne vidi da te provincije nisu stvarni uzrok, nego samo pred-priprema, ojačavanje onoga, što je tu zato da se ostvari ono što onaj uzrok iziskuje. A ono o čemu se u stvari  tu radi jeste to, da je u one (dame pred konjima) jedna podsvesna svest, koja je često lukavija i spretnija, nego ona viša- budna svest. Ova poslednja – budna- ponela se u slučaju „dame“ dosta nespretno, ali ona podvest naprotiv vrlo spretno i čak je pokazala neki proročki dar; jer ona unapred zna šta će se dogoditi kada se beži ispred konja.

Pitanje je: Da li to što u čoveku živi podsvesno, sasvim miruje ili utiče na nas?- Za onoga ko zna da posmatra svet sa duhovnog gledišta, za njega postoji uverenje da ta podsvest ne miruje. Samo ne mora da bude taj uticaj tako vidljiv kao u slučaju pomenute dame; u njenom slučaju on se uočava zato što je u tom slučaju preteran, ali inače kada nije takav, onda se on i - ne opaža. No to ne znači i da ga nema; ima ga i to tokom celog života.

Kako? – Ono što nazivamo sudbina vrlo je komplikovana stvar. Kad nam u životu pristupi neka ličnost, koja nam kasnije postane prijatelj ili muž, supruga i slično, onda nam naša svest tumači to da nam se to nekako slučajno dogodilo. Međutim istina je drugačija. Ne radi se tu o nekom slepom slučaju (jer takvog i nema – sve je u vezi). U stvarnosti, čovek već od samog svog rođenja radi na tome da mu se ostvare oni događaji koji mu se po sudbini moraju ostvariti; a naročito od trenutka kad počinje da sebi govori: „ja“. Ljudi samo ne razmišljaju o tome kako se čovečiji život ravna, da bi naprimer: došlo do poznanstva sa budućim bračnim drugom ili poslodavcem, kompanjonom i slično. Kad bi više o tome mislili, pronašli bi da im je ceo pred-život  kao sa nekim planom vođen i pripreman, da bi došlo do određenog sudbonosnog događaja. Uvideli bi da je ceo život neko traženje prilika u kojima nam se, oni po sudbini određeni događaji mogu i moraju izvršiti.

Svakako da to traganje nije svesno. Ali nije podesan izraz kada se kaže da je nesvesno. Već bi se moralo reći: „nad-svesno ili „pod-svesno“, jer je samo za običnu budnu svest nesvesno, (ali postoji mogućnost da svesnim postane, kada dođe do funkcije centar „pod-svesti ili „nad-svesti“). Protiv toga ne govori činjenica da se čovek retko slaže sa  protokom svoga života, svojom sudbinom, jer kad bi se mogao preneti u podsvest ili nad –svest, uvideo bi da se zaista slaže sa svim onim što mu se dogodilo. Uvideo bi da ono „nezgodno, nesimpatično“- što mu se desilo, da je on sam to u stvari i tražio!

Od kuda to? –Naš jezik nema podesnih izraza da se to objasni pa se zato mora u slikama – slikovito govoriti, ali te slike znače pravu stvarnost. Naša obična svest, naše znanje glave slično je nekom situ kroz koje se cedi voda. Voda će procuriti, a u situ neće ništa ostati. Tako i oni događaji koji se po sudbini ostvaruju bivaju zamišljeni i prosuđivani, odlučeni u našoj glavi, ali prolaze kroz nju kao kroz neko sito, pa zato mi o tome svemu ništa ne znamo. – Ali dole ispod sita, bivaju ipak nečim drugim zadržani. To drugo je onaj ostali organizam čoveka osim glave – „znanje srca“. Pa samo zato što u običnom životu jedino razmišlja glava a ne i ostali organizam, zato čovek u običnom životu nema misli o svojim sudbonosnim događanjima. Jedino u iz vanrednim događajima, naprimer: histerije, koja se u tome i sastoji da počinje i onaj drugi-ostali deo čoveka da misli. Tad dolazi do onih vanrednih slučajeva kada se i mislima prati ono što se po sudbini ima ostvariti, kada čovek „stvara sudbinu“ kao ona dama pred konjima.

Treba se onda zapitati: Da li je i kod životinja isti slučaj kao i kod čoveka? –Ne, nikako! Jer kod životinje nema ničega da zadrži ono što kroz sito prolazi. Ona je celokupna neko sito.

Zašto je to tako? – Zato što životinja nema šake, odnosno njene su šake stalno u dodiru sa zemljom (kod ptica je nešto drukčije), Ali okolnost što je čovek svoje udove koji su kod životinje noge, transformisao, čini da su njegove ruke i šake tako učlanjene u njegov organizam, da on svoje misli o svojoj sudbini zadržava u sebi. Samo što ne može rukama još i da misli; može sa njima samo sudbinu da zadržava; pa zato čovek previđa svoju sudbinu; Šake su isto tako organi mišljenja kao i eterski deo glave. Ovaj čini pri mišljenju nešto sasvim slično onome što čovek u životu čini sa svojim šakama. Zapravo  šakama zaustavlja u sebi tok delanja, koje prožima njegovu sudbinu. No tako je za čoveka udešeno, da samo grublji radovi ruku spojeni sa uobičajenim rasuđivanjem dolaze do izražaja. No svako zna, da u šakama a naročito na vrhovima prstiju postoji neko posebno čulo ili osećanje; ali to je još uvek nešto naj grublje u tom pogledu. Jer ovde se radi o nečem veoma finom; to je veoma slabo mišljenje koje jedva da tinja, koje kod ljudi odatle (iz prstiju) izlazi i dolazi do izražaja kod umetničkog stvaranja. Ali ruke su upravo tako učlanjene u opšti organizam čoveka, da su one organi mišljenja za sudbinu. U sadašnjem ciklusu razvoja, čovek ne može još naučiti da misli sa šakama i rukama. Kada bi to mogao, kada bi upoznao tajne ruku, tada bi to bilo ujedno i uvod u saznanje osnovnih zakona međusobnih sudbinskih veza.

Prirodne nauke kažu međutim: -Čovek je samo jedna savršenija životinja. On to i jeste. Ali ne treba gledati samo na spoljne organe. Glavna razlika i jeste baš u onome, što se ne opaža; setite se kako glava kod životinja stalno stoji neposredno nad zemljom, dok je kod čoveka između glave i zemlje sav ostali njegov organizam. Težište glave pada dakle u prvom slučaju na zemlju, a u drugom na čoveka samog; što kod životinje nosi zemlja, to kod čoveka on sam; čovek stoji sam prema sebi u istom odnosu kao životinja prema zemlji. Dakle on time, što mu težište glave prolazi kroz „zwerchfell“ – (grudna prečaga) postaje sam sebi zemlja. U tome kako je njegov organizam orijentisan prema celom svemiru, u tome i jeste suština čoveka. I prirodna nauka će se jednom zapitati: Kako stoji kod čoveka sa dinamičkim snagama iz svemira? –Svemirske snage ne organizuju čoveka kao četvoronošca, nego kao „dvorukca“, te se on prema tim snagama transformiše tako,da mu težište iz glave pada u njega samog. Time što sebi ruke organizuje na taj određeni način živi on prema onome, da će ruke opet s njegove strane moći da prihvate sudbinu – isto tako kao što je i organizacija čovečije glave u vezi sa njegovim uspravnim stavom. Čovek ima svoj savršeniji mozak baš usled toga, što mu težište pada kroz telo pre nego što padne na zemlju. Svugde u svemiru su snage- sile. I kad je nešto drugačije orijentisano, onda je masa drukčije raspoređena. Za neorgansku prirodu to se i priznaje, ali na čoveku to se još i ne vidi; pa se zato ne dolazi na to, kako ono što je materijalno u čoveku, radi prema onome što je duhovno, kako je sve materijalno i kod čoveka prožeto duhovnim.

Može se dakle reći: Kao što čovek pri svesnom rasuđivanju stoji u razumu promišljenih dela, tako i kada bi mislio u podsvesnom, sve dole do svoje „prečage“, stajao bi u razumu sudbine.

Ali to je samo jedna strana. Postoji i nešto drugo od važnosti u čovekovom životu. Videli smo da s čovekova glava ne sme samo jednostrano posmatrati, jer da ona i sa svojim ostalim delom organizma takođe razmišlja i da svoju sudbinu određuje i upoznaje, naravno i to sve u svojoj podsvesti. –Čovek izvršava razna dela koja mu onda pružaju zadovoljstvo ili nezadovoljstva. Naprimer: neki posao bez većeg značaja za duhovni život: -cepanje drva-. Od toga nam dolazi umor, O umoru imaju ljudi različite predstave; tako misle da je to uzrok sna. Svako zna da je umor propratna pojava rada, ali on se ne istražuje duhovnom naukom; može se uvideti da umor nije to što nam se čini – u stvari on je nešto sasvim drugo, nešto od mnogo dubljeg značaja. – Nije teško uvideti, da je umor neka dvostruka pojava: Prvo, moramo upotrebiti snage što su u vezi sa našim rastom, koje bujaju i cvetaju, a zatim – kad su te snage istrošene- pojavljuje se u našem organizmu neko opadanje, neki proces odumiranja, koji onda osećamo kao umor. No, taj umor je neka opojnost, čiji dublji značaj doživljavamo u stvari kao sasvim nešto drugo nego kao posledicu ( u ovom slučaju – cepanje drva). Za običan život, umor je samo neko stanje opojnosti.

A šta je to u stvari ? Duhovni pogled kaže: Da je to zračenje „lotosovih cvetova“, jednoga od njih. To znači, da je onda postignut neki duhovni uspeh; ali da nam ovaj ne bi postao svestan, rađa se u nama neko stanje opijenosti – umor.

Mi dakle o svakom svome delovanju donosimo sud o tome, koliko je ono vredno s obzirom na opšti tok razvoja čovečanstva; i za najsitniji naš rad, ali i za dela od većeg značaja sa gledišta morala. Ali ta kritika- sud prolazi nam kroz glavu isto kao i misli o našim sudbonosnim događajima; propada dakle kao kroz „sito“, no u ovom slučaju ne biva kao tamo, zadržana u rukama i šakama, nego pomoću naše duhovno-astralne organizacije lotosovih cvetova, biva kao neki zrak iz nas isijan, daleko iza naše smrti i iza prostora, čak u samo vreme.  Zato i jeste tako teško predstaviti te lotosove cvetove, što se bez prestanka vrte i prelaze u – vreme.

Život je dakle takav, da u našoj podsvesti postoji jedan tvorac sudbine, koji se izražava mislima zgusnutim u oblicima i pokretima ruku, i neki kritičar, koji zrači daleko ispred nas u budućnost (ali vremenski – ne prostorno), zrak svoje kritike, o moralnosti naših fizičkih i misaonih dela. Idući dalje u budućnost, mi sve susrećemo u tim zracima, taj sud-kritiku čak i posle smrti.. U tome je suština onoga, što obično nazivamo opšte-širim izrazom: nesvesno.

Može se reći i ovako: Sve što iz čovekovog bavljenja – delovanja u svetu, u najširem smislu reči proizilazi i prolazi kroz glavu u vertikalnom pravcu i lomi se pod pravim uglom, kada dospe da prodre do mesta „lotosovih cvetova“, to se tako šalje u život.

Pitamo se kako je to kod životinje? – Kod nje nema o tom zračenju lotosovih cvetova ni govora. Zašto? Razlika je između čoveka i životinje baš u njihovoj orijentaciji u svemiru. Pošto je čovek postavio svoju kičmu uspravno- vertikalno, a životinja horizontalno; dakle pod uglom od 90 stepeni, to čovek razvija pre svega ono što životinja ne može uopšte da razvija, jer se oboje neutrališu. Zbog toga životinja ne može u sebi postaviti kritičara i ne može slati u budućnost sudove o svojim životinjskim delima.

Ona dva elementa u svakom čoveku –tvorac sudbine i kritičar- već čine uglavnom ono što se naziva drugi čovek u čoveku. Samo što nam taj za života ne postaje svestan, već tek posle smrti, kada nam u svest navire neprestana njegova objektivna kritika.

Ali taj kritičar ne ponaša se u svim ljudima jednako. Ima ih uglavnom dva tipa. Jedan kod onih koji su  vetrenjasti, moraju da su svugde i na svakom mestu, nikad nemaju vremena, uvek se žure i svuda zabadaju nos. Njihov je karakter neka vrsta glumca koji nalazi uživanje u tome, da ga svi svugde vide i među ljudima i među duhovnim bićima u duhovnom svetu. Zato se svuda i pokazuju. Dok drugi tip je baš suprotnost ovome. To je kod povučenih ljudi, koji rade iz svog skrovišta i tamo gde nisu lično; Rade i tamo gde ih ne pominju po imenu – bezimeni su i u onim vremenima, u kojima „ne žive“; sve iz uverenja:- „ Sve što činiš, makar to izašlo na videlo i tek posle 1000 godina, imaće kadgod svoga značaja u Opštem životu sveta“! Ovaj tip radi dakle sa izvesnom mirnoćom i sigurnosti – suprotno od nestalnog „vetrogonje“ u prvom slučaju.

To su veze u životu čoveka koje se ne vide, i tek ove skupa sa vidljivim čine mogućim razumevanje života. (Glava – sito sudbine i kritike; ruke – stvoreni oblik sudbine; Lotosov cvet – reflektor kritike)

Mnogo zavisi od odnosa koji se uspostavlja kod pojedinca između ona dva pravca: pripremanja i proživljavanja sudbine i ocene dela, kao priprema za iduću sudbinu. Jer posmatrajte čoveka tako da sebi zaista predstavite anatomski (grudnu prečagu); tada ga i sa tog gledišta imate kao dvostruko biće; nešto dolazi u njega, zaustavlja se u njemu, zadržava se snagom ruku, ali ipak prodire dole do površine grudne prečage. To se zato zadržava, što je čovek takoreći vertikalno biće a ne horizontalno kao životinja, - A ono drugo pokazuje se u stvari tako, ma kako to čudno izgledalo (ali svet je pun zagonetki), da prema njima stoje u sličnom odnosu  kao - ruke i šake prema prvom – kao noge i stopala u ovom drugom. Zapravo to ima neke veze sa zemljom. Jer zračenje se vidi kao da prolazi kroz zemlju i da prodire kroz čoveka, ali da lotosovim cvetovima biva upravljeno i isijano  u budućnost. To su dva strujanja koja čoveka prikazuju kao dvostrukost. U običnom životu su te dve struje odvojene a na tome se i zasniva život. Kad bi se već u životu te dve struje sastale, tada život ne bi bio takav kakav jeste; tada čovek ne bi mogao razviti svest o svome Ja, jer samosvest se baš na tome i temelji, da se te dve struje u životu drže odvojeno. Ali ipak se samo delimično drže odvojeno; u izvesnom drugom smislu – stapaju se, teku zajedno. Zaista je tako, to što što zrači iz čoveka, da bi sijalo u život posle smrti do novog rođenja, to može – ako čovek dotle dotera- da se sastane izvan čoveka saonim drugim strujama, (Ausstralung – Ejnstralung), koje se onda zadržavaju u rukama, pre nego što prođu kroz sito. Obe struje koje inače, prolaze kroz njegovo telo,ali se ne mogu sastati: ako ih čovek zadrži – tad mogu da se sjedine. A to spajanje daje mogućnost susreta sa pokojnikom, sa onima koji su prošli kroz dveri smrti.

Prikazom ove dve struje dat je prikaz odnosa živih i pokojnih sa nekog drugog gledišta – u idućem predavanju.

                                      ---------------------

                              Šesto predavanje

                                                                                    

OSEĆANJE  ZAJEDNICE  I  OSEĆANJE  ZAHVALNOSTI

                 (MOST  KA  UMRLIMA)

                                                                                        19.3.1918 god.

Moji dragi prijatelji!

 Pre nedelju dana govorili smo o intimnim pitanjima čovečijeg duševnog života. O takvim pitanjima koja su podesna da pripreme predstave koje dopiru do odnosa živih, to znači onih ljudi koji žive u fizičkom telu, prema onim tzv. dušama koje su napustile telo, prema onim ljudskim dušama koje žive između smrti i jednog novog rođenja. Sada se radi o tome, kada baš o toj temi govorimo, da se upoznamo sa osnovnim predstavama, koje nas duševno ispravno, mogu uvesti u način kako bi čovek u takvim odnosima trebao da misli i kako to može, jer stvarnost tih odnosa nikako ne zavisi od toga da li je čovek koji živi na Zemlji svestan da je u izvesnim odnosima sa nekim umrlim ili u opšte sa ovim ili onim duhovnim bićem duhovnog sveta. Ovo što sada kažem u stvari „razumljivo je samo po sebi“za onoga koji razmišlja o tim stvarima, ali baš na duhovno- naučnom području potrebno je da se to - razumljivo samo po sebi- razjasni.

Čovek je uvek u odnosu sa duhovnim svetom, a takođe i sa onim umrlima koji su sa njim karmički povezani. Dakle, sasvim je nešto drugo govoriti o „stvarnosti“ toga odnosa ili o jačoj i slabijoj svesti o tome odnosu koji možemo imati. Ali, važno je za svakoga – takođe i za onoga ko samo može da veruje da mu je takva svest sasvim strana- da sazna šta jedna takva svest kaže, jer ona svakom kaže pravu stvarnost u kojima se on neprestano nalazi. Baš u vezi odnosa živih ljudi prema tzv. umrlim, mora biti jasno da je taj odnos na izvestan način teže dovesti do svesti nego odnos prema drugim bićima duhovnog sveta. Posmatrajući, srazmerno je lakše, nastojanje da se postigne svest o bićima viših hijerarhija, a takođe da se prime određene objave viših hijerarhija, nego postati svestan sasvim određenog odnosa sa umrlima: to znači postati toga svestan na istinski ispravan način. A to je iz sledećeg razloga:

Dok protiče život –izmedu smrti i novog rođenja- čovek živi pod uslovima koji su potpuno različiti od životnih uslova fizičkog sveta. Treba samo da se osvrnete na predavanja u kojima sam govorio o životu između smrti i novog rođenja pa će te videti kako moramo primeniti predstave i misli, što su sasvim različite od fizičkog shvatanja sveta, da bi se mogli govoriti – o životu između smrti i novog rođenja. Zašto su upravo te  predstave koje tu treba da primenimo, potpuno različite od onih na koje smo naučeni običnom svešću? – To je zato jer iz izvesnih uslova / o tome ćemo tokom ove zime morati još da govorimo, čovek između smrti novog rođenja uzima već unapred, na izvestan način ono što će tek sledećeg zemljinog otelovljenja (Jupiter – prirode), postati životni uslovi. Čovek, mogli bi smo reći, svakako živi u duhovnom pročišćavanju, živi tako da ono što sada proživljava između smrti i novog rođenja već podseća na ono što će tek na Jupiteru postati životni uslovi. Zato što je u svome životu za vreme zemaljskog otelovljenja na izvestan način, čovek zadržao nešto iz ranijih otelovljenja (starog Meseca, Sunca i Saturna) za život između smrti i novog rođenja uzima nešto od budućnosti. Nasuprot tome bića viših hijerarhija, ukoliko ih možemo prozreti ljudskim gledanjem, sva su vezana - na jedan savremeni način vezana- doduše razumljivo samo po sebi, sa čitavim duhovnim svetom, ali sa duhovnim svetom utoliko u koliko se on sada u bilo kom obliku već iživljava. Oni će u budućnosti objaviti buduće. Ma kako ovo što ja sada govorim zvuči  paradoksalno na neki način, ipak je tako. To zvuči paradoksalno iz razloga jer može da nastane pitanje: kako bića viših hijerarhija deluju na umrle  kada umrli već u sebi nose ono buduće? Naravno i bića viših hijerarhija nose u sebi ono buduće i imaju mogućnost da u sebi obrazuju buduće. Ali ona to ne čine a da ne obrazuju nešto što je neposredno karakteristično sa sadašnjost. A to je slučaj u pogledu na umrle. Pa zato da bi postali svesni komunikacija sa umrlima, potrebno je u izvesnoj meri kao priprema, gledajući ono što više hijerarhije izvršavaju. I tek kada svojom dušom prinesemo bićima viših hijerarhija neko, više ili manje svesno osećanje, postaće toj duši postepeno moguće da sazna nešto o komunikaciji sa umrlima. Ne mislim time da više hijerarhije moramo shvatiti vidovito, ali onoliko koliko duhovna nauka pruža mogućnosti za to –a ona pruža mogućnosti- moramo razviti ono što se od viših hijerarhija izliva u život. Kod svih ovih stvari radi se o razumevanju. Zatim svakako, ako se potrudimo da te stvari duhovno-naučno razumemo mogu da nastanu oni životni slovi koji već dovode nešto u svest od tzv. veza živih sa tzv. umrlim. Da bi to razumeli potrebno je da pazimo na sedeće:

Duhovni svet u kome se čovek nalazi između smrti i novog rođenja, ima sasvim naročite uslove opstanka, Takve uslove na koje u običnom zemaljskom životu jedva obraćamo pažnju, takve koji nam prilično paradoksno zvuče i izgledaju čudno ako nam se pruže u jednom životnom shvatanju. Pre svega, treba da se čvrsto držimo toga, da čovek ako hoće da te stvari oseti svesno, mora da se prilagodi osećanju koje bih nazvao: istinskim osećanjem zajednice sa stvarima života. To je u stvari zahtev da od naše sadašnjice, od naše katastrofalne današnjice nastavimo duhovni razvoj čovečanstva da čovek postepeno razvije ovo osećanje zajednice sa stvarima života. Ovo osećanje zajednice sa stvarima života postoji potpuno u podsvesti, iako neke niže vrste. Ali mi ne treba, kao što to panteisti čine, da brbljamo o jednom „Sveduhu“, mi ne treba da tako uopšteno govorimo o ovom osećanju zajednice, nego nam u konkretnim pojedinostima mora postati jasno kako možemo da govorimo o takvom osećanju zajednice, kako se ono postepeno u duši izgrađuje. Jer to osećanje zajednice jeste posledica života. Tu dolazi u obzir sledeće:

Biće da ste već više puta čuli da, kada prestupničke osobe, u kojima vrlo jako deluje podsvesni instinkt, počine (ružno) nešto, izvrše neko nedelo, imaju tada neki naročiti instinkt, neko neodređeno osećanje tera ih na mesto učinjenog dela, traže to mesto. Ali pri takvim stvarima samo u naročitim slučajevima izražava se ono što je opšte ljudsko u odnosu na mnoge stvari. Ako mi naime nešto učinimo, izvršimo, pa bilo to naizgled nešto naj beznačajno, ostaje u nama nešto od onoga što smo učinili, od stvari koje smo dotakli svojim delom – to ne bi mogli drugačije da iskažemo iako je naravno i ovo rečeno u nekoj vrsti imaginacije. Sa našim „ja“ ostaje povezana izvesna snaga od stvari koje smo dotakli, kojom smo nešto učinili. Čovek ne može drugačije nego da usvoji vezu sa svim bićima koja susreće i sa svim stvarima koja dodiruje, prihvata / pri čemu naravno ne mislim samo na fizičko prihvatanje / sa stvarima sa kojima on u životu nešto čini. Svuda ostavljamo naš znak, a u našoj podsvesti ostaje osećanje povezanosti sa stvarima sa kojima smo našim postupcima došli u vezu. Kod takvih priroda o kojima sam baš govorio to dolazi do izražaja na nenormalan način jer ono podsvesno vrlo intenzivno svetli u običnu svest, ali u podsvesti svako ima osećaj da se mora vratiti onome s čim je došao u vezu svojim postupkom.

To je takođe i ono što je u osnovi naše karme, odatle počinje naša karma. Pa od tog podsvesnog osećanja koje se isprva samo nebulozno utiskuje u život, imamo opšte osećanje zajednice sa svetom! Jer zaista svuda ostavljamo naše znake – tragove, imamo takvo osećanje zajednice sa svetom. Mogli bi se dokopati toga osećanja zajednice, rekao bih, mogli bi ga primetiti na sebi. Ali zato moramo da uočimo izvesne intimnosti života. Moramo zaista pokušati da se udubimo u predstavu osećanja:“Ti sada hodaš ulicom“i tada proći ulicom, a pošto smo već prošli pretpostaviti sebe neprestano da hodamo; usled toga da se tako nešto izaziva uvek hodajući izbija se iz duše to opšte osećanje zajednice sa svetom. Kod onoga ko u više konkretnom smislu postaje svestan toga osećanja zajednice, oblikuje se to tako da on na kraju sebi kaže: - Ipak postoji veza sa svim stvarima kao između članova jednog organizma, iako nevidljiva. Kao što svaki prst, svaka ušna školjka, sve što je na našem organizmu, pripada nama, kao što je jedno s drugim u vezi, tako postoji veza između svih stvari i svega što se događa koliko to događanje zahvata u naš život-!

Samo se ovo opšte,ono što organski prodire u stvari, današnji zemaljski ljudi nemaju još punovažnu svest, nemaju to u svojoj svesti – to je još u podsvesti. To će osećanje postati osnovno za vreme stanja –Jupitera. Pa dok se u petom po-atlantskom kulturnom razdoblju radom pripremamo za šesto kulturno razdoblje, za obrazovanje jednog osećanja, tako da će takvo razdoblje koje će biti potrebno od našeg razdoblja do bliže budućnosti, morati doneti čovečanstvu naročitu moralnu podlogu koja će morati biti mnogo življa nego što je danas bilo šta što je slično tome. To je mišljeno na sledeći način:

Mnogi ljudi ne misle ništa naročito pri tome ako se bogate na račun drugih ljudi, ako žive na račun drugih ljudi. Ne samo da ljudi to „živeti na tuđi račun“ ne podvrgavaju moralnoj kritici, već oni o tome ni ne misle. A kada bi o tome razmišljali upravo bi zaključili, da pojedinci žive na račun drugih mnogo više nego što to ljudima na um pada. Naime svaki čovek živi na račun drugoga. A tada će se razviti svest da život na račun drugog, i u zajednici, znači isto kao kada bi se bilo koji organ jednog organizma razvijao nepravilno na račun drugoga organa, i da sreća pojedinca u stvarnosti nije moguća bez sreće zajednice. Naravno ljudi to danas još ne naslućuju, ali postepeno to treba da postane temelj pravog ljudskog morala. Danas svako najpre teži svojoj sopstvenoj sreći, ne misleći na to da njegova sreća može da se zasniva samo na sreći ostalih. – Dakle, postoji veza između osećanja zajednice – o kome sam govorio- i osećanja da je čitav zajednički život jedan organizam. To može da se za čoveka izvanredno pojača, on može razviti intimno osećanje za zajedništvo sa stvarima oko sebe. Kada on to intimno osećanje pojača stiče mogućnost da postepeno zapazi ono što sam u poslednjem predavanju okarakterisao kao onu „svetlost“, koja posle smrti osvetljava naš razvoj između smrti i novog rođenja, koju opažamo i iz koje obrazujemo našu karmu. Na to želim samo da ukažem !

Ali ako obrazujemo ono osećanje zajedništva, onda dobijamo još nešto drugo, naime mogućnost da sa osobinama, situacijama, mislima i postupcima nekog drugog čoveka živimo kao da su naše. Zamislite sebe kao nekog drugog čoveka tako da ono šta on: radi, misli i oseća primimo kao naše sopstveno, to je vezano sa izvesnom teškoćom za duševni život. Ali ako želimo da plodonosno mislimo unatrag na ono što nam je bilo zajedničko sa nekim umrlim, koji je za vreme života bio sa nama karmički povezan, tada ćemo uspeti da dospemo do njih kao bestelesnih ljudi (duša) ako smo u stanju da na ono što smo sa njima zajedno proživeli –makar to bilo nešto najmanje, mislimo onako kao što treba misliti kada imamo to osećanje zajedništva. To predstavljamo sebi, mislimo, na ono što se odigralo između nas i nekog pokojnika kada smo sa njim sedeli za stolom, ili kada smo šetali ili bilo šta drugo radili – iako je to bilo kao što sam rekao- nešto i maleno. Duša može da se u to unese, ispravno samo onda, ako u sebi poseduje pravo osećanje zajednice, inače ima malo snage da bi se u to unela. Jer pazite dobro:- Umrli nas može dovesti u svest samo sa jednog takvog mesta / iako sada govorim u poređenju / razumećete me, na koje mi upravimo to osećanje zajednice. To možete predstaviti sasvim „prostorno“. Vi ćete naravno, morati zadržati u svesti da pri tom zamišljate samo sliku, ali vi predstavljate sliku prave stvarnosti.

Vraćam se još jednom na ono što sam napred rekao. Predstavite sebi jednu jedinu situaciju, naprimer: kako ste sa nekim umrlim sedeli zajedno za stolom, ili ste sa njim šetali, tada se ceo vaš duševni život upravlja u pravcu te misli. Ako u tim misalima razvijete sa pokojnikom samo takvu zajednicu duša koja odgovara tom osećanju zajednice, tada njegov pogled iz duhovnog sveta može da nađe te misli isto tako kao što vaša misao može da nađe svoj pravac stvarnosti na koji su te misli upravljene. Dopuštajući sa ljubavlju da te misli na umrloga borave u vašoj duši u onom stepenu kako sam nagovestio, naići ćete na duševni pravac vašeg pogleda na duševni pravac njegovog pogleda. Usled toga umrli vam može govoriti. On vam može govoriti samo sa onog mesta na koje se usmerava pravac vašeg osećanja zajedništva sa njim. Tako su te stvari povezane. Učimo li da u određenoj meri osetimo našu karmu na taj način što dobijamo predstavu o tome da svuda ostavljamo naše znake – tragove; učimo li da se na osnovu toga identifikujemo sa stvarima, tada obrazujemo osećanje koje nas sve svesnije i svesnije dovodi u vezu sa umrlim. Umrlom je tek usled toga omogućeno da nam govori.

Drugo što je potrebno to je da mi možemo da čujemo, da mi s vremenom to zaista možemo opaziti. Tada pre svega moramo uzeti u obzir ono što, takoreći kao „vazduh“, mora stajati između nas i umrlog da bi nam pokojnik mogao govoriti. Ako to uporedimo sa fizičkim:- kada bi između nas bio bezvazdušni prostor vi ne bi ste mogli čuti ono što govorim,vazduh treba da posreduje. Tako mora da postoji nešto i između živih i umrlih ako umrli treba da nam priđe. To mora u neku ruku da bude „duhovni vazduh“, i sada možemo da govorimo o tome iz čega se taj duhovni vazduh sastoji u kome mi živimo u zajednici sa umrlima. Iz čega se sastoji taj vazduh?

Ako hoćemo da to shvatimo moramo se podsetiti na ono što sam već spomenuo u vezi sa drugim stvarima, zapravo kako nastaje ljudsko sećanje, jer su stvari međusobno povezane. Uobičajena filosofija kaže o ljudskom sećanju: -Sada imam utisak iz spoljnog sveta, on izaziva u meni predstavu, ta se predstava gubi u mojoj podsvesti, biva zaboravljena a kada se ukaže povod on izronjava iz podsvesti – i tada se sećam-. Jer u stvari gotovo svi psiholozi imaju osećanje što se tiče sećanja, da na osnovu nekog utiska imamo predstavu, onda je neko vreme više nemamo, zaboravljena je i nalazi se u podsvesti; a zatim bilo kojom prilikom ponovo izronjava u svest. Sećamo se i verujemo da imamo istu predstavu koju smo najpre oblikovali. To je potpuna besmislica koja se doduše, gotovo isključivo uči u svim psihologijama ali je ipak zato besmislica. Jer to o čemu se govori ne događa se uopšte. Kada mi usled nekog spoljnog doživljaja stvorimo utisak a kasnije se na to prisetimo, to u nama ne izronjava opet ona ranije stvorena predstava; nego,  dok mi sada dobijamo predstavu, zbiva se još jedan podsvesni proces, samo on ne dolazi do svesti za vreme spoljnog doživljaja, ali on se ipak zbiva. A zbivanjima koja sada neću da opišem odigrava se sutra ponovo u našem organizmu ono što se danas odigralo i šta je ostalo nesvesno. Pa kao što je spoljni utisak izazvao danas predstavu, ono što je dole prouzrokovano izaziva sutra novu predstavu. Predstava koju imam danas prolazi, ne postoji više; ona ne luta u podsvesti, nego kada sutra imam istu predstavu iz pamćenja to dolazi odatle što se u meni nešto nalazi što izaziva istu tu predstavu. Ali to biva proizvedeno u podsvesti.  Ko veruje da naša podsvest prima predstave koje u njoj šetaju i konačno se ponovo izdižu iz duše, taj bi trebao, ako hoće da se za tri dana opet seti da mu se nešto dogodilo što on neće da zaboravi i što je on možda zapisao – on bi trebao onda takođe i da odmah predstavi sebi: - Čovek koga on hoće da se opet seti, takođe je među onim što je on sebi zapisao, i onda se taj čovek posle tri dana pojavi opet iz beležnice. Zapravo tako kao što se u beležnici nalaze samo znaci, tako i u sećanju postoji takođe samo „znak“ i on ponovo izaziva ono što smo doživeli, i to u slabijem stepenu. U odnosu na to možemo duhovno- naučno navesti mnogo štošta / to ćemo još učiniti, i to će ovo što sada navodim sasvim razjasniti/. danas želim da podsetim samo na jedno.

Ko hoće da nauči pamtiti ili da memoriše nešto, želi nešto da zadrži, što se u mladim godinama često naziva „bubanjem“, taj bi trebao da zna da nije dovoljno što se tada sprovodi ako se nešto samo oponaša, nego se ponekad mora uzeti u obzir sasvim spoljna pomoć da bi se nešto dobro upamtilo. Posmatrajte nekoga ko želi samo da nabuba nešto, videćete kakva čini napore da bi pomogao tu nesvesnu delatnost što se pri tome odigrava; traži da na bilo koji način pomogne tom podsvesnom. To su potpuno dve različite stvari, neku stvar uključiti u sećanje i neku stvar predstaviti u sadašnjosti. Ako možete da studirate ljude i posmatrate njihove karaktere moći ćete da brzo ustanovite, kao što i pokazuje proučavanje čoveka, da se pri tome radi o dve stvari. Ustanoviće te da postoje ljudi koji nešto brzo shvate – ali imaju strahovito slabo pamćenje, i obrnuto; ima opet ljudi koji su veoma priglupi ako se radi o brzom shvatanju neke stvari, ali koji imaju dobro pamćenje, zapravo dobru sposobnost predstava i rasuđivanja. Obe ove stvari idu jedna pored druge a duhovna nauka će u pogledu na mnogo štošta da skrene pažnju na to kako stvari u zbilji postoje.

Ako mi u životu ovo ili ono shvatimo tako, a mi od ranog jutra buđenjem, pa sve dok ne zaspimo od svega shvatamo nešto pa sa tim što shvatamo proživljavamo naše simpatije ili antipatije više ili manje svesno i najčešće smo zadovoljni kada neku stvar shvatimo. Ova delatnost koja zatim vodi ka sećanju mnogo je raširenija od one koja je potrebna za razumevanje utisaka. U našoj se duši zbiva zaist mnogo u podsvesnom i to što se zbiva podsvesno i suprotstavlja se ponekad na čudnovat način onome što se u našoj duši događa svesno. Može se kadkad dogoditi da prema nekom utisku osetimo antipatiju, a da u podsvesti tu antipatiju nikako ne osećamo. U podsvesti uopšte osećamo utiske sasvim drugačije nego u običnoj svesti. Naime podsvest razvija čudnovato osećanje prema svim utiscima, osećanje koje ne mogu označiti drugačije nego kada bih rekao: - Podsvesno uvek razvija – sve jedno šta se događa u svesti- osećaj zahvalnosti prema svakom utisku / iako se izrazima koji su uzeti iz fizičkog sveta samo kao upoređenjem kazuju duhovne stvari, ali ovde izraz potpuno odgovara/. Nije nikako neispravno kada kažem: pred vama može stajati čovek a svesni utisak koji imate o njemu može vam biti užasno neprijatan; čovek vam može najveće grubosti baciti u lice- podsvesni utisak u odnosu na to ima izvesno osećanje zahvalnosti. To osećanje zahvalnosti jeste tu iz prostog razloga jer sve ono što u životu prilazi dubljim elementima našeg bića čini naš život bogatijim. To nema veze sa onim kako treba da se svesno odnosimo prema našim spoljnim utiscima. Da li mi treba da svesno reagujemo ovako ili onako to nema veze sa onim što se događa podsvesno. U podsvesnom sve nas vodi određenom osećanju zahvalnosti, podsvesno primamo svaki utisak kao dar na kome moramo biti zahvalni. To činimo u našoj podsvesti.

Izvanredno je važno da jednom uočimo činjenice što se događaju ispod praga svesti. Ono što tu deluje i rasterećuje se u osećanju zahvalnosti deluje u nama slično kao ono što deluje pri utisku spolja a što zatim treba da postane sećanje; tako to prolazi pored predstava i samo onaj čovek može biti svestan toga koji može da dobije i jasno osećanje o tome da od buđenja pa dok se ne zaspi neprestano sanja. Ja sam već rekao u javnom predavanju: „Das geschichtliche Lebem der Menschheit und seine Ratsel“ – od 14.3.1818 godine- da mi u odnosu na naše osećanje i na našu volju neprestano spavamo i sanjamo, takođe i kada smo budni. Kada dopustimo da na nas svet tako deluje, naše predstave i utisci zbivaju se neprestano a ispod njih snevamo o mnogim stvarima i taj život u snu mnogo je bogatiji nego što mislimo. Njega sjajem nadmašuju samo svesne predstave, kao što jaka svetlost svojim sjajem nadmašuje slabu svetlost. – Vi možete eksperimentišući /u neku ruku/ da sebi razjasnite te odnose ako obratite pažnju na razne intimnosti života. Pokušajte naprimer, da u sebi načinite sledeću probu: Zamislite da ležite u postelji i da se budite. Naravno čovek tada ne obraća na sebe pažnju, jer odmah zatim svet na njega čini svakovrsne utiske. Ali, može se dogoditi da takav čovek, pošto se probudio ostane još malo u mirovanju. Tada on može da primeti da je on već opažao pre nego što se probudio. To može da primeti ako je neko (kao) pokucao na vrata – a to više nije ponovio; on to može da ustanovi- pa probudivši se on već zna: „nešto se dogodilo“! -Iz celokupne situacije to mu postaje objašnjivo.

Ako čovek posmatra tako nešto on više neće biti tako daleko od onoga što duhovna nauka ima da ustanovi:-Da mi u našoj okolini opažamo stvari u mnogo širem opsegu nego što je naša svest o tome. To je sasvim jednostavno, idete ulicom i sretnete nekog čoveka koji se baš pojavio iza ugla i zbog toga ga niste mogli ugledati, a činiće vam se kao da ste ga već videli pre no što se to zaista i dogodilo. Tako je, da mi već ranije stojimo u duševno-duhovnoj vezi sa onim što kasnije opažamo. Sasvim je to tako samo nas „zaglušuje“ kasnije ono čulno zapažanje pa mi stvarno ne pazimo na ono što se događa u intimnostima duševnog života.

To je opet nešto takvo što se na sličan način nesvesno događa, kao obrazovanje pamćenja, ili kao ono što sam obrazložio kao osećanje zahvalnosti prema svima pojavama oko nas. Umrli nam mogu govoriti kroz elemenat koji prolazi snovima što protkivaju naš život. Umrli govore u tu intimnost, u zapažanje koje se podsvesno događa. I Vi to možete, ako ste položaju da imate sa njima onaj zajednički duhovno-duševni vazduh. Jer, ako oni hoće da govore sa nama, njih radi, potrebno je da mi postanemo svesni onoga, makar nešto, što sam izneo kao osećanje zahvalnosti prema svemu što nam se objavljuje. Ako mi nemamo ništa u sebi od tog osećanja zahvalnosti, ako nismo u stanju da zahvalimo svetu što nam daje da živimo, što nam život neprestano obogaćuje novim utiscima; ako nismo u stanju da našu dušu probudimo kroz to, da se često i često možemo držati odgovarajuće prema tome, da je ceo naš život u stvari jedan dar- poklon, onda umrli nemaju sa nama zajednički „vazduh“. Jer oni mogu da govore sa nama samo posredovanjem osećanja zahvalnosti, inače se između nas i njih nalazi zid

Sada smo videli koliko postoji prepreka ako se radi baš o komunikaciji sa umrlima, jer kao što smo videli iz drugih povezanosti, uvek se radi o komunikaciji samo sa onim umrlima sa k0ojim smo karmički povezani. Ako smo ih izgubili želimo ih opet natrag u životu, ne možemo da se uzdignemo do misli: zahvalni smo na tome što smo ih imali, bez povrede činjenice da ih sada više nemamo. Tako ako baš u odnosu na biće koje želimo da sebi približimo ne postoji osećanje zahvalnosti, tada nas ono ne nalazi ili bar ne može da nam govori. Baš osećanja koja vrlo često imamo prema umrlima koji su nam bliski jesu prepreka da nam umrli ne mogu govoriti. Drugi umrli koji nisu sa nama karmički vezani već nam i obično teže govore. Ali u odnosu na one što su nam bliski imamo suviše malo osećanja da smo im zahvalni, da su nam u životu nešto bili i da ne treba da se čvrsto držimo predstava (žalosti) da ih sada više nemamo jer to je neko nezahvalno osećanje shvaćeno o daljem smislu života. Treba jednom da nam postane jasno kako osećanje da smo nekog izgubili preovlađuje druga osećanja onda ćemo moći uočiti svu dalekosežnost ovoga što kažem. – Zamislite, da smo nekog dragog, vrlo bliskog izgubili, tada se zaista moramo moći uzdignuti do osećanja zahvalnosti da smo ga imali. Moramo nesebično moći da mislimo na to šta nam je do svoje smrti on bio, a ne na ovo šta osećamo usled toga što ga više nemamo. Jer, ukoliko bolje možemo da osetimo ono što nam je on za života bio, utoliko on pre nalazi mogućnost da nam govori – utoliko će njemu pre biti moguće da nam kroz zajednički vazduh zahvalnosti približi svojim rečima.

Svakako da bi sve svesnije doprli u svet iz koga tako nešto dolazi potrebne su još neke raznovrsne stvari. Pretpostavite, da ste izgubili dete. Osećanje zajednice koje je potrebno možete naprimer pokazati činom tako da u sebi zamislite: kako sa detetom sedite zajedno, igrate se sa njim tako da vas ta igra interesuje isto onako kao što interesuje i dete. Pa ako možete tako da mislite na dete da vas ta igra zainteresuje isto kao i njega onda imate odgovarajuće osećanje zajedništva – kao što smisao za igru ima samo onaj ko je isto tako „derle“ kao i samo dete. To stvara atmosferu koja je potrebna za osećanje zajednice. Dakle, ako pretpostavimo sebi da se igramo sa detetom  i unesemo se u to istinski živahno onda je stvoreno mesto gde može da padne upravljen njegov i naš pogled. Ako sam u stanju da shvatim šta umrli kaže onda sam sa njim u svesnoj vezi. To se takođe može na raznovrsne načine i unapređivati.

Mnogim ljudima je naprimer mišljenje vrlo lako. Oni će reći:- To nije istina! Ali ipak ima ljudi kojima je mišljenje izvanredno lako, ako ljudi nalaze da je ono „teško“ to je u stvari neko drugo osećanje. Baš oni ljudi koji uzimaju mišljenje najlakše, nalaze da je ovo najteže. To je zato što su oni u stvari lenji da misle. Ali ja to zamišljam u sledećem pravcu, da je većini ljudi lako sa njihovim mišljenjem, ne može se uopšte reći kako lako, jer je to strahovito olako, misliti, možemo samo reći da oni misle a nemaju ni pojma da bi to moglo da bude „teško“. Oni misle – stvaraju svoje predstave- a zatim, imaju ih i žive sa njima. Ali tada čoveku prilaze i druge stvari a ja ću odmah da uzmem naš primer: duhovnu nauku. Duhovnu nauku ne izbegava tako mnogo ljudi što je ona nerazumljiva, nego jer treba učiniti izvestan napor da bi u sebe primili duhovne predstave. Ljudi se plaše tog napora. Ko sve dublje ulazi u duhovnu nauku taj postepeno zapaža da je za mišljenje potrebna primena volje – da primena volje nije potrebna samo da bi se podigao neki težak teret već je potrebna i za mišljenje. Ali baš to je ono što ljudi ne vole, oni misle „olako“. A onaj ko u mišljenju napreduje dolazi do toga da sve teže i teže misli, da mu mišljenje sve teže i teže pada, ako smem da tako kažem- jer on sve više i više oseća da mora da upotrebi napor, da bi u sebi učvrstio neku misao. Za prodiranje u duhovni svet ne postoji ništa povoljnije od toga kada nekome postaje sve teže da misli, pa u stvari najsrećniji u napredovanju u duhovnoj nauci bio bi onaj ko ne bi mogao da primeni merilo olakog mišljenja, koje je navika u običnom životu, nego ko bi rekao sebi: -Ali to mišljenje je u stvari težak posao, moram se naprezati kao kada „mlatilom“ mlatim žito-! Ja mogu neko takvo osećanje samo da navedem ali ono se može obrazovati. Dobro je, povoljno je ako tako bude. S tim je povezano mnogo čega drugog, naprimer: postepeno povlačenje onoga što ljudi poseduju. Mnogi su u svojim mislima tako brzi da neko treba samo da kaže nešto o nekakvom misaonom kompleksu a oni su već shvatili ceo odnos i znaju, uvek znaju da odmah odgovore. Ali šta bi inače značila konverzacija po salonima ako bi mišljenje bilo teško? No, može da se primeti: ukoliko se čovek više upoznaje sa unutarnjim odnosom stvari postaje mu sve teže da se uplete u brbljanje i da uvek bude spreman da govori, jer to potiče od lakog mišljenja. Ukoliko se u znanju više napreduje postaje se kao Sokrat, sve se više zna da se mora mnogo primeniti i da se samo sa mukom stiče pravo da se o ovom ili onom iskaže sopstveno mišljenje.

Osećanje da naprezanje volje pripada mišljenju srodno je sa jednim drugim osećanjem u nama koje imamo ponekad kada želimo da nešto upamtimo – kada treba da „bubamo“- a ne možemo da zapamtimo ono što je potrebno zapamtiti. Srodnost između te dve stvari može se potpuno osetiti, teškoća da nešto zadržimo u sećanju i teškoću kad u svojim sopstvenim mislima naprežemo volju da nešto shvatimo. U tome se takođe može vežbati, može se primeniti ono što bih mogao da nazovem: savesnost – osećaj odgovornosti prema mišljenju. Mnogim ljudima događa se naprimer: Neko kaže iz životnog iskustva „da je ovaj ili onaj dobar čovek“ a na to upada torokanje drugog „jedan strahovito dobar čovek“. Pogledajte samo kako se često odgovor ne sastoji u pozitivu, nego umesto toga u komparativu. Naravno ne postoji ni najmanji razlog za to da stvar odgovara komparativu, to je samo apsolutni nedostatak onoga šta treba misliti. Tu postoji osećanje da ipak treba nešto da se doživi od onoga što treba da se izrazi, o čemu hoćemo da govorimo. Naravno, taj životni zahtev ne treba da suviše preteramo jer onda bi u mnogim salonima nastalo veliko ćutanje.

Ali stvar je ipak ovakva: osećanje koje nastaje iz osećanja odgovornosti prema mišljenju, iz osećanja da je mišljenje teško, to osećanje stvara mogućnost i sposobnost za primanje prosvetljenja. Jer, prosvetljenje ne dolazi na isti način na koji iskrsavaju misli većine ljudi, prosvetljenje dolazi tako što je nešto teško – kao nešto što mi baš osećamo da je teško. Mi moramo tek da naučimo da misli osetimo kao „teške“, mi moramo tek da naučimo da osetimo, da je pamćenje još nešto drugo nego samo mišljenje. Onda ćemo moći primiti osećanje za ono slabo, senovito podizanje misli u dušu, koje u stvari neće da se zadrže nego opet hoće da se odstrane, kada dođu teško ih je zadržati. Mi pri tom podržavamo sebe ako upravo razvijamo osećanje da živimo realno sa mislima. Razjasnite jednom sebi šta se događa u vašoj duši ako naprimer nameravate da odete nekuda – i tada stignete na cilj. Izvesno, čovek o tome ne razmišlja, ali o tome se može razmišljati šta se događa u duši kada postoji neka namera, ona se provede i postigne se ono što se nameravalo. U duši se zaista dogodio preokret. To se štaviše može ponekad vrlo upadljivo izraziti. Ako se neki planinar mora sa vrlo velikim naporom penjati uz planinu da bi stigao na vrh i dahćući konačno dospe gore, on uzvikne: Hvala Bogu da sam stigao“! Tada se oseti da se u njegovim osećanjima dogodio izvestan preokret. Ali u tome pravcu može se prisvojiti i jedno finije osećanje, pa to finije osećanje može da se produži u intimniji duševni život. To je onda slično sledećem osećanju: Onaj ko počinje da predočava neku situaciju sa umrlim, ko pokušava da dospe do zajedničkog interesa sa nekim umrlim, da se povezuje sa njegovim mislima i osećanjima taj će da oseća kao da se nalazi na nekom putu, a zatim dolazi čas gde oseti kao da se smirio u tim mislima. Onaj ko to može da se prvo kreće u tim mislima, zatim da s njima dospe u ravnotežu, taj oseća kao da se zaustavio  dok je ranije išao. Time je učinjeno mnogo da bi se na odgovarajući način pobrinulo za rasvetljenje koje mogu misli da daju. Za rasvetljenje putem misli može se pobrinuti i na taj način da se založi ceo čovek umesto onog što se inače zalaže u životu. Naravno, to već vodi u jače intimnosti toga doživljaja.

Ko ono osećanje zahvalnosti o kome sam ranije govorio, malo uzdigne do svesti taj će odmah primetiti, da to osećanje zahvalnosti, koje inače ostaje besvesno, kada dođe u svest, ne deluje onako kao obično osećanje zahvalnosti, nego deluje tako da bi se sa njim mogao da veže ceo čovek – bar čovek do ruku i šaka. Ovde moram da skrenem pažnju na ono što sam rekao o onome delu čovekovog osećanja kojim se primaju obične predstave ali intimnije predstave prolaze mozgom kao kroz rešeto – sito, a ruke i šake postaju organi koji ih u stvari primaju. Ali to se takođe zaista doživeti. Razumljivo je samo po sebi da se pri tome mora ostati miran, ali se ipak može osetiti kao da bi se izvesni utisci iz života, ono osećanje zahvalnosti i druga slična osećanja na primer: osećaj poštovanja i divljenja – morali izraziti u rukama. Fragmentarno ispoljavanje ovog doživljaja, da ruke i šake podrhtavaju baš da bi se doživeli podsvesni impulsi  pri utiscima- oni dolaze do izražaja kada se na primer čovek oseća da pred lepom prirodom udari rukom po ruci ( aplaudira) ili kada sklopi ruke pred onim što mu se dogodilo. Sve stvari koje su nam se podsvesno dogodile dolaze u životu fragmentarno do izražaja. Prema onome što bi se moglo nazvati „hteti sudelovati rukama i šakama sa spoljnim utiscima“, čovek može ostati miran, onda se pokreće samo njegovo etersko telo i eterske ruke i šake. U koliko više postajemo toga svesni, ukoliko više dolazimo u položaj da spoljašnje utiske osećamo sa organima ruku, utoliko više razvijamo osećanje koje tako dolazi do izražaja: Ako vidiš nešto crveno hteo bi da učiniš ovaj pokret rukom; ako vidiš nešto plavo hteo bi da učiniš onaj pokret ruke,jer on tome pripada. Ukoliko više postaješ toga svestan utoliko se veše razvija osećanje za rasvetljavanje onoga što to treba da dospe u dušu – što treba da prihvatimo kao utiske. Ako se tako predamo kako sam opisao kod detinje igre, tada se gubimo u utisku, ali nalazimo sebe. Tada dolazi do prosvetljenja ako smo se osposobili da celog čoveka pripremimo za utisak; ako smo pri uronjavanju u našim sopstvenim mislima sa umrlim, to samo uronjavanje mogli da povežemo sa samim osećanjem zajednice i kada se zatim probudimo možemo da ga u stvarnom doživljaju vežemo sa celim čovekom, kao što sam sada opisao, ako možemo da osetimo osećaj zahvalnosti koji dopire u ruke i šake. Jer, ono duhovno suštastvo u kome se nalazi umrli – između smrti i novog rođenja- govori živom čoveku u takvom saobraćanju da se može reći: Mi se nalazimo ako možemo da se sretnemo na nekom zajedničkom duhovnom mestu pri mislima, koje takođe on vidi, ako pri tim zajedničkim mislima možemo da se sretnemo u potpunom osećanju zajednice. A mi za to imamo gradiva posredstvom osećanja zahvalnosti. Jer iz prostora koji je izatkan iz osećanja zajednice, posredstvom vazduha koji se oblikuje iz osećanja opšte zahvalnosti svet, umrli govore živim ljudima.

                                       ------------------

                                 Sedmo predavanje

POVERENJE  U  ŽIVOT  I DUŠEVNO  PODMLAĐIVANJE

                 (MOST  KA  UMRLIMA)

                                                                                   26.3.1918 god.

Za komunikaciju sa mrtvima treba dakle ono osećanje zahvalnosti uz ono osećanje zajednice. Jer bez ovog prvog ne mogu oni k nama, a bez drugog ne možemo mi k njima.

Ima uz to i više takvih osobina koje su potrebne da se možemo približiti mrtvima. Srodno sa zahvalnošću, ali ipak nešto drugo jeste i osobina: Imati poverenja u život. Ovo se osećanje sastoji u tome da život – bio on kakav mu drago- u svakom slučaju ima nešto da nam preda, i da je uopšte nemoguće, da nam se nešto dogodi a da nema šta da nam se od života pruži. To ne znači da se prema svakoj pojedinoj stvari ili ličnosti mora imati poverenja, nego uopšte prema celokupnom životu i celokupnoj povezanosti svih životnih prilika. Sve što mi se događa i kako i kojim redosledom mi se događa, sve me to uzdiže i gura me napred.

I ovo osećanje živi u našoj podsvesti. Ali o tome se radi, da ono bude što više moguće privedeno u područje svesti, jer to dograđuje onaj most potreban za sastanak sa mrtvima. Jer primenjen na odnos prema njima, ovo osećanje treba da pojača ono individualno poverenje, koje smo osećali za života prema pokojniku, pošto nije dovoljno setiti se samo na ovo,nego to mora biti prožeto još i opštim poverenjem, koje važi i u prilikama u kojima se sada živi.

Kao što uz zahvalnost dolazi poverenje, tako uz osećanje zajednice treba da postoji mogućnost neprestano osvežavanje i podmlađivanje svojih osećanja za sve što nam se u životu događa. Ne smemo biti umorni od života, ma kako da smo ostarili.

To je u vezi sa potrebom reforme nastave, tako da se postigne neki ideal: Da ljudi u starosti, sećajući se svog učenja u detinjstvu, živo osete svaki potez, svaki pokret što su izvodili pri učenju pa da im to pričinjava radost, a ne samo da se suvoparno prisećaju naučenog rezultata i uputstava naših učitelja i tetaka, i to sa gorčinom. – Zato je potrebno, da se nastava prožme sa nešto umetničkog elementa, i to u svim oblastima. Jer ljudi treba pre svega opet da postanu ljudi. Kod profesorskih ispita traži se na primer danas, sve moguće znanje – što treba i što ne treba, a ne traži se ono glavno: -Da li je kandidat kadar po svojoj krvi, srcu i smislu, da postepeno uspostavi jedan odnos između sebe i dece; ali se na takve primedbe kaže, da ih samo ludak može zahtevati – koji ne poznaje „život“. Ili da se to na ispitima zaista traži i ispituje, pa nije naročito potrebno na to upozoravati. A od prodiranja umetničkog elementa u nastavu plaši se danas zato,što se ne razlikuje „fantazija“  od  „fantastike“ (pa se umesto stvaralačke snage uobrazilje-fantazije, koja je potrebna i u samoj nauci – misli na rušilačke snage neobuzdane i samovoljne misaone igre- fantastike).

Jer čovek je jedno mnogostruko biće. Ovde smo ga gledali samo kao dvostrukost. Pa u tom pogledu ne treba zaboraviti, da je glava starija jer u sebi poseduje ostatke još iz Saturnovog, Sunčevog i Mesečevog stanja, dok ostalo telo nekada nije bilo, nego je nastalo tek onda kada ostale životinje više nisu imale mogućnost da postanu. Dakle, oko je mlađeg porekla i ono je kao neki parazit glave. Ali bez njega se glava nikad ne bi mogla osećati kao čovek, nego samo kao „produhovljena životinja“. Sa njima je doduše glava manje produhovljena, ali je – čovek. Pa nije istina kada se kaže, da je mozak razvijen iz hrptenjače – kičme, nego je istina da je mozak preobražena kičma od nekadašnjih vremena; a današnja kičma samo se nadovezala na današnji mozak kao neki dodatak. Jer ono što je primitivnije, to je na nižem stepenu razvoja, što znači da je i kasnije postalo od onoga što je na višem stepenu, što se dakle po tom sudeći duže vremena razvija. Pa zato glava 3 - 4 puta brže uči od ostalog tela; i zato su danas ljudi već od 20 godina starci. Ali zato se mora svo naše znanje bez prestanka osvežavati i podmlađivati. Ne samo o onim danima koji su prošli, misliti: „Hvala Bogu, jedan dan manje“, niti o životu koji je prošao da kažemo: „Hvala Bogu da je prošao“, nego moramo svaki dan imati želju da počnemo nov život i da sada, posle 40 – 50 godina, sve još jednom na bolji način proživimo, nego što smo. Ali naravno da uz to znamo, da je to nemoguće u ovom životu i da zato imamo da čekamo na jedan novi život, novu sledeću inkarnaciju. To znači poverenje u život i smrt, nada spojena sa strpljivošću. A i to je posebna osobina za svesnu komunikaciju sa pokojnicima.

Važno je da se prečisti sa pitanjem: Kakva je upravo razlika u odnosu čoveka i čoveka u fizičkom svetu, i odnos između njih kada je jedan ili su oba već bez fizičkog tela? Pošto su naši astralni (duševni) i duhovni elementi najmlađi, to bez fizičkih i eterskih (životnih) delova naših, mi ne bi imali nikakve individualnosti; bili bi smo kao neka opšta masa, ne bi se znalo čija je koja astralna noga ili ruka, da li moja ili tuđa; a ni osećanje ne bi smo pravo mogli nazvati svojim. Međutim ovaj naš današnji osećaj odeljenosti jednog od drugoga mogli bi smo protumačiti tako, kao da smo svi iz jedne iste tečnosti postali pa smo se odelili u obliku kapljica; ali da se opet ne bi kapljice stapale, upijene su svaka posebnim komadom sunđera. Taj sunđer jeste naše fizičko i etersko telo. Ono što je više od svega toga,to je skoro svima zajedničko. Samo što je u snu odeljeno silnom žudnjom pojedinačnih astralnih telesa za svojim fizičkim telima; inače bi smo za vreme noći jedno kroz drugo potpuno plivali, što bi mnogima nema sumnje bilo vrlo nezgodno, a i ovako kako sada jeste, nezgodna im je ta preterana bliskost svih naših astralnih telesa za vreme sna. No, posle smrti nestaje fizičkog tela, a njegovu funkciju u ovom pravcu zamenjuje – zvezda. Jer, kao što ovde pripadamo svaki nekom fizičkom telu, tako „tamo“ svaki pripada nekoj zvezdi, kaže se (svaki čovek ima svoju zvezdu). – Razumeće te: zvezde su ako prvo uzmete u obzir njihovu fizičku projekciju, periferijski, sferični oblici, a ta kugla može se razdeliti na naj različite načine. Odeljenja se preklapaju, ali svaki pripada nekom drugom redu: Anđela i Arhanđela. Kao što se ljudi ovde nalaze s njihovim dušama, tako tamo svaki pripada posebnoj / grupi / zvezda – Sternengebilde, posebnom rangu Anđela i Arhanđela, i oni se onda ovde sastaju sa svojim dušama. Tako je to, ali samo prividno(no neću da spominjem o ovoj tajni ovde) da na Zemlji svako ima svoje fizičko telo. Kažem prividno, i vi ćete se začuditi. Ali je naročito upadljivo, što je istraženo, kako svaki ima svoju zvezdanu grupu i kako se one poklapaju. Zamislite neku određenu grupu Anđela i Arhanđela. Jednoj duši pripadaju hiljadama Anđela i Arhanđela od smrti do novog rođenja. Zamislite sad od ovih hiljadu posebno samo jednog, tada je to područje druge najbliže duše.

                               (Mesto za crtež)

U ovom crtežu imaju dve duše jedno i isto područje, osim one koju imaju iz drugog područja, ali nikad nemaju dve duše apsolutno jednaka svoja zvezdana područja. Pa time i jesu ljudi toliko individualizovani, da svaki ima svoje posebno zvezdano područje. Odatle se može sagledati na čemu se upravo zasniva odeljivanje jedne duše od druge, za vreme od smrti do novog rođenja. Sve dakle što u to vreme prodire u dušu čoveka, stoji s pogledom na odnos njegovog astralnog tela i duha – na sličan način u vezi sa izvesnim zvezdanim područjem, kao što ovde duša i „Ja“stoje u vezi sa fizičkim telom.

I ovo saznanje može da se učini važnim za komunikaciju sa pokojnicima. To je tako, što se vežbamo na naviku, da se pitamo kada nešto doživimo: -kako bi to što ti sada doživljavaš, kako bi to sada pokojnik proživeo?Pa kad se uz to doda imaginacija, da pokojnik pored nas proživljava taj doživljaj – tad se donekle oponaša način kako umrli takođe opšti sa umrlim ili sa živima, doživevši ono što im razna područja daju dovodeći u vezu sa odnosom svoje duše ili jedne sa drugim. Tako se već oponaša ono što ima neku ulogu u odnosu neke duše prema drugoj duši, usled njihove opredeljenosti zvezdanim grupama. A tu se mora posedovati poverenje a ne nestrpljenje, pa će se malo po malo doći do osećanja da je pokojnik pored nas kada sa njim opštimo.

Za to je potrebno: zahvalnost – poverenje – intimna zajednica – osveženje životnih nada i zajedničko proživljavanje.

To su unutrašnji – etički impulsi, koji  ako su ispravno prožeti osećanjem – mogu dati i najbolju socijalnu etiku, jer i ono što je etički, (kao i ono što čini istoriju) može da se razume samo, ako se podsvest razume i shvati

                                                                                   Kraj

                                       ***************

                     MRTVI  SU  SA  NAMA

Rudolf  Štajner

 iz Ga - 182

                 Predavanje održano u Nirnbergu

                                                                              10. februara 1918 god.

Primedba urednika:

Ovo predavanje održao je Dr. Rudolf Štajner pred prisnom publikom njegovog antroposofskog učenja, za vreme Prvog svetskog rata – kada su mnoge duše prošle ili prolaze kroz dveri smrti- u duhovni svet. Želja za znanjem koja će pomoći da se ostvare istinske veze između Živih i mrtvih ni danas nije ništa slabija, niti je potreba za jednim pristupom u održavanju te zdrave i budne svesnosti, koja je primerena modernom vremenu, išta manja. U mnogim raznim kontekstima Rudolf  Štajner je naglasio da će svesna povezanost sa Mrtvima postajati sve bitniji i bitniji deo civilizacijske budućnosti.

                         MRTVI  SU  SA  NAMA

U našem proučavanju duhovne nauke postoji veliki deo materije, koji možda, ne možemo neposredno staviti u svakodnevni život, pa nam se ponekad može učiniti prilično dalekim. Međutim udaljenost je samo prividna. Ono što primamo u sferu našeg znanja, a tiče se tajni duhovnog sveta, to je svakog časa, svakog trenutka od životnog i temeljnog značaja za naše duše. Ono što izgleda udaljeno od nas lično, često je što naša duša svojim naj unutarnjim bićem, upravo i treba. Da bi poznavali fizički svet mi se moramo upoznati sa njim. Međutim, za upoznavanje duhovnog sveta neophodno je da mi sami promislimo, ovladamo mislima i idejama saopštenim od strane toga sveta. Tada ovi pojmovi rade u našoj duši potpuno nesvesno. Mnogo stvari može da izgleda udaljeno, pošto su one u stvarnosti veoma blizu višim domenima života duše.

Tako ćemo danas ponovo razmatrati pravac koji život uzima između smrti i novoga rođenja, pravac koji izgleda tako udaljen od ljudskog bića u fizičkom svetu. Počeću jednostavnim izlaganjem o tome šta je otkriveno duhovnim istraživanjem. Ove stvari mogu se shvatiti kada im se posveti dovoljno razmatranja. Kroz samu svoju snagu one će se učiniti shvatljivim za dušu. Ukoliko ih neko ne bude razumevao, primetiće da je to zbog toga što o njima nije dovoljno promislio. One moraju biti istraživane uz pomoć duhovne nauke, ali se mogu razumeti postojanim proučavanjem. Tako će biti potvrđene činjenicama sa kojima nas sam život suočava, ukoliko su one pravilno posmatrane.

Vi će te moći da zaključite iz mnogih mojih održanih predavanja da je proučavanje života između smrti i ponovnog rođenja opterećeno mnogim teškoćama pošto su njegovi uslovi potpuno različiti od onih koji se može opisati pomoću organa fizičkog tela, ovde u fizičkom svetu. Potrebno je da se upoznamo sa potpuno različitim koncepcijama.

Kada stupamo u odnose sa stvarima i bićima iz naše okoline, mi znamo da samo mali broj bića oko nas u fizičkom svetu reaguje na naše radnje, na manifestacije naše volje, na takav način da je prouzrokovano zadovoljstvo ili bol tim našim radnjama. Reakcija ove vrste pojavljuje se u slučaju životinjskog i ljudskog carstva. Međutim mi smo opravdano u ubeđenju da mineralni svet (uključujući ono što sadrže vazduh i voda) i takođe u suštini, svet biljaka, su neosetljivi na ono što mi nazivamo zadovoljstvom ili bolom kao rezultatima radnji koje smo mi preduzeli. (Duhovno razmatrano, naravno stvar je drugačija, ali to ne treba da nas zanima u ovom slučaju). U okolini mrtvih sve je ovo izmenjeno. Uslovi u okruženju tzv. mrtvih su takvi da sve – uključujući ono što je učinjeno od strane mrtvih- izaziva ugođaj ili bol. Umrli ne mogu da učine ni naj jednostavniji pokret, oni ne mogu –ako smem da govorim slikovito- pokrenuti prosti ud bez ugođaja ili bola koji je time izazvan. Moramo pokušati promisliti na naš način o ovim uslovima egzistencije. Moramo se uneti u misao da je život između smrti i novog rođenja takav da sve što činimo budi određen odjek u okolini. Kroz ceo period između smrti i ponovnog rođenja ne možemo učiniti ništa, ne možemo čak ni maknuti, -metaforički govoreći- bez izazivanja ugođaja  ili bola u okolini. Mineralno carstvo kao što ga imamo okolo nas na fizičkom planu ne postoji za mrtve, niti svet biljaka. Kao što možete shvatiti iz knjige: „Teosofija“, ova carstva su prisutna u duhovnom svetu u obliku koji mi ovde poznajemo, naime, kao carstva lišena osećanja.

Prvo carstvo od onih nama poznatih na fizičkom planu koje ima važnost za mrtve, pošto se može uporediti sa onim što umrli imaju u svojoj okolini, jeste životinjsko carstvo. Pri tom naravno da ne mislimo na posebne životinje što se nalaze na fizičkom planu, nego da je cela okolina takva da su njena delovanja i uplivi onakvi bi bili da su životinje prisutne. Reakcije okoline su takve da iz delovanja prosleđuje ugođaj ili bol. U fizičkom svetu mi stojimo na mineralnom tlu. Mrtvi stoje na „tlu“, žive u okolini koja se, u ovom slučaju može porediti sa onom životinjskog porekla. Umrli, usled toga započinju svoj život dva carstva više. Na Zemlji, mi poznajemo životinjsko carstvo samo spolja. Naj unutarnja aktivnost života između smrti i novog rođenja sastoji se u sticanju znanja u sve bliskom i egzaktnom kontaktu sa životinjskim svetom. Jer, u ovom životu između smrti i novog rođenja mi moramo da pripremimo one snage, koje vršeći delovanje iz kosmosa, organizuju našu telesnu građu. U fizičkom svetu mi ne znamo ništa o ovim snagama. Između smrti i novog rođenja mi znamo da je naše telo, smanjeno na najmanju svoju česticu, oblikovano iz kosmosa. Jer, mi sami pripremamo naše fizičko telo, unoseći u njega celinu životinjske prirode. Mi ga sami izgrađujemo.

Da učinimo sliku egzaktnom, moramo se upoznati sa idejom koja je prilično udaljena od našeg mentaliteta. Savremeni čovek sasvim dobro zna, da kada magnetna igla stoji pokazujući jednim krajem – sever, a drugim krajem – jug, to nije uslovljeno samom iglom, nego time što je Zemlja u celini kosmički magnet čiji jedan kraj pokazuje sever, a drugi jug. Moralo bi se smatrati krajnjom besmislicom, kada bi se reklo da je pravac određen samo snagama magnetske igle. U slučaju klice ili bića koje klija i razvija se u životinjskom ili ljudskom biću, sve nauke i misaone škole poriču kosmički upliv kao činilac. Ono što bi se označilo kao besmisao u slučaju magnetne igle prihvata se bez daljnjeg razmišljanja u slučaju jajeta koje se formira u utrobi kokoške. Međutim, kada se jaje formira u kokoški, u stvari u tome učestvuje ceo kosmos. Ono što se odigrava na Zemlji određuje jedino podsticaj za stavljanje u pogon kosmičkih stanja. Sve što se u jajetu uobličava jeste otisak kosmičkih snaga, a sama kokoška je samo mesto – dom, u kojem kosmos, celokupni sistem svetova, radi na ovaj način. Isto je tako u slučaju ljudskog bića. Ovo je misao sa kojom moramo da se upoznamo.

Između smrti i novog rođenja, u odnosu sa bićima viših hijerarhija, čovek u celom ovom sistemu snaga radi prožimajući kosmos. Pošto između smrti i novog rođenja on nije neaktivan. On je neprestano na poslu – u duhovnom. Životinjsko carstvo je prvo područje sa kojim se on upoznaje, i to na sledeći način: Kada učini neku grešku, on istovremeno postaje svestan bola i patnje u okolini. A kad učini nešto ispravno postaje svestan zadovoljstva i veselja u okolini. On dalje nastavlja da radi izazivajući dalje zadovoljstvo ili bol, sve dok konačno duševna životna snaga ne bude takva da se može spustiti i sjediniti se sa onim što će živeti na Zemlji kao fizičko telo. Duševno biće ne bi se nikad moglo spustiti da nije i samo radilo na fizičkom obliku.

Onda se na prvom mestu, upoznaje sa životinjskim carstvom. Sledeće je ljudsko carstvo. Mineralno i biljno carstvo su odsutni. Upoznavanje umrlih sa ljudskim carstvom je ograničeno, da upotrebimo poznati izraz: Između smrti i novog rođenja – a to počinje odmah posle smrti ili uskoro nakon nje- Mrtvi stupaju u kontakt, mogu da stupe u vezu, jedino sa onim ljudskim dušama sa kojima su već bili povezani karmički na Zemlji u prošloj ili nekoj od prethodnih inkarnacija. Ostale duše prolaze mimo njih. Ne dolaze u opseg njihovog znanja. Oni postaju svesni životinjskog carstva kao totaliteta. Samo one duše stižu u opseg njihovog znanja sa kojima su bili karmički povezani ovde na Zemlji, i sa njima se sve bliže i bliže upoznavaju. Ne smete da pretpostavite da je njihov broj mali, jer individualna bića su već prošla kroz mnogo života na Zemlji. U svakom životu obrazuje se izvestan broj karmičkih veza pa ove postaju isprepletena „tkanina“ koja se u duhovnom svetu širi preko duša što ih je umrli poznavao u toku svog života. Izvan kruga ostaju samo oni sa kojima do poznanstva nije došlo.

Ovo ukazuje na istinu koja mora da bude istaknuta, naime,najviši značaj zemaljskog života za individualno ljudsko biće. Da nije zemaljskog života, mi ne bi smo bili u stanju da stupamo u vezu sa ljudskim dušama u duhovnom svetu. Veze se stvaraju karmički, na Zemlji, a onda se u duhovnom svetu nastavljaju. Onaj ko je u mogućnosti da vidi u duhovnom svetu primećuje kako mrtvi postepeno stvaraju sve više i više veza – od kojih sve vode poreklo karmičkih veza uspostavljenih na Zemlji.

Što se tiče prvog carstva sa kojim Mrtvi dolaze u kontakt –životinjskog carstva- možemo reći da sve što mrtvi čine, čak i kad se prosto pokreću, izaziva zadovoljstvo ili bol u njihovoj okolini, tako da možemo reći o svemu što je iskustvo u ljudskom području u tamošnjem svetu da je mnogo intimnije povezano sa životom duše. Kada se mrtvi upoznaje sa dušom, on saznaje tu dušu kao da je sam u njoj. Posle smrti, poznavanje druge duše je prisno kao što je ovde na Zemlji poznavanje samog našeg prsta, glave ili ušiju –mi osećamo sebe unutar tuđe duše-. Veza je mnogo prisna nego što to ikada može biti ovde na Zemlji.

Dva su osnovna iskustva u zajednici između ljudskih duša između smrti i novog rođenja. Mi smo ili u drugim dušama ili smo izvan njih. Čak i u slučaju duša sa kojima smo se već upoznali, mi smo ponekad u njima, a ponekad izvan njih. Sretanje sa njima sastoji se iz osećanja biti sa njima, biti unutar njih. Biti izvan njih znači da ih ne primećujemo, da ne postajemo svesni njih. Ako posmatramo neki objekat ovde na Zemlji, mi ga opažamo. Ako ga ne vidimo onda ga i ne opažamo. U onostranom svetu mi smo stvarno unutar ljudskih duša ako smo u mogućnosti da obratimo pažnju na njih. A izvan smo njih kada nismo u stanju da činimo tako.

Ovde sam ukazao na osnovni oblik zajedništva duše sa drugim dušama u periodu između smrti i novog rođenja. Slično tome, ljudska bića su takođe unutar ili izvan bića iz viših hijerarhija; anđela, arhanđela, arhaja itd. Što su carstva viša time se čovek oseća više vezanim za njih posle smrti. On u mislima oseća da su ga ona rodila, ishranjivala ga velikom snagom. Arhanđeli su moćniji staratelji od anđela, a Arhaji opet od Arhanđela i tako dalje.

Ljudi danas još uvek nalaze poteškoće u sticanju znanja o duhovnom svetu. Problemi bi se rešili kada bi se upoznali sa njihovim tajnama. Postoje dva pristupa. Jedan vodi do potpune izvesnosti onog Večnog u sopstvenom biću. Ovo znanje, da u ljudskoj prirodi postoji večna jezgra bića koja prolazi kroz rođenje i smrt – ovo znanje, udaljeno koliko jeste od modernog uma, relativno ga je lako postići. Ono će svakako biti dostignuto od onih koji su dovoljno istrajni, na putu opisanom u knjizi „Kako se stiču saznanja viših svetova“?. Takođe i iz drugih knjiga. Postiže se koračanjem po tome opisanom putu. Postoji jedan oblik znanja duhovnog sveta. Drugi se može nazvati, neposredno druženje sa bićima duhovnog sveta; a sada ćemo govoriti o druženju koje je moguće između onih koji  još žive na Zemlji i tzv. – mrtvih.

Neko druženje je sasvim sigurno moguće, ali ono predstavlja veću poteškoću nego prva vrsta znanja, koje se lako postiže. Pravo druženje sa pojedincem koji je umro moguće je, ali teško, pošto zahteva opreznosti pažnju na strani onog koji teži da ga uspostavi. Kontrola i disciplina su neophodni za ovu vrstu druženja sa duhovnim svetom, pošto je ono povezano sa vrlo važnim zakonom. Nagoni prepoznati kao niži nagoni u čoveku na Zemlji su, sa duhovne strane, viši život. Pa se za to može lako desiti da čovek iskusi rast nižih impulsa kao rezultat direktnog druženja sa mrtvima, ukoliko nije postigao istinsku samo-kontrolu. Kada ostvarujemo kontakt sa duhovnim svetom u opštem smislu, kad postižemo znanje o našoj ličnoj besmrtnosti kao biće duše i duha, ne može se postaviti pitanje ulaska nečeg grešnog. Ali kada je to slučaj kontakta sa pojedincima što su umrli, odnos sa pojedinim mrtvim je –čudno kao što se čini- uvek odnos sa krvlju i nervnim sistemom. Mrtvi ulazi u ove nagone koji žive u izvanjskom sistemu krvi i živaca, i na ovaj način mogu da budu probuđeni niži nagoni. Prirodno, opasnost postoji samo za one koji se nisu pročistili kroz disciplinu i samo-kontrolu. To se mora reći, jer je to razlog zašto je u Starom zavetu zabranjeno družiti se sa mrtvima. Neko iskustvo nije grešno ako se dešava na povoljan način. Svakako moramo se kloniti modernog spiritizma. Nije grešno ako je druženje duhovne prirode, ali ako ono nije praćeno čistim mislima, može lako voditi stimulaciji nižih strasti. Nije mrtvi onaj koji će izazvati buđenje ovih strasti, nego je to element u kojem mrtvi žive. Da razmotrimo ovo:- Ono što mi osećamo kao „životinjsko“ u kvalitetu i prirodi je osnovni element u kojem mrtvi žive. Carstvo u kojem mrtvi žive, može lako da se izmeni kada ulazi u nas. Ono što je viši život u onostranom svetu može postati niži impuls kada živi u nama, ovde na Zemlji. Vrlo je važno zapamtiti ovo, i to mora da bude naglašeno kada govorimo o druženju živih i tzv. mrtvih, pošto je to jedna okultna činjenica. Mi ćemo to precizno pronaći kada budemo govorili o ovom druženju, duhovni svet može biti opasan onakav kakav jeste, jer neka iskustva iznose na videlo da je duhovni svet kompletno različit od fizičkog sveta.

Da započnem s tim, reći ću vam nešto što može da vam se čini da nema značaja za čoveka dok nije razvio sposobnosti vidovitosti. Ali kada promislimo o tome, shvatićemo da nas se to blisko dotiče. Oni koji su u mogućnosti da opšte sa mrtvima što je rezultat njihove razvijene vidovitosti, shvataju zašto je za ljudska biće tako teško da saznaju bilo šta o mrtvima kroz neposrednu percepciju? Čudno, kako to može da izgleda, ceo način-forma druženja na koji smo navikli u fizičkom svetu mora da postane izvrnut kada se uspostavlja druženje mrtvih i Zemlje. -U fizičkom svetu, kad govorimo nekom ljudskom biću iz fizičkog tela fizičkom telu, mi znamo da reči dolaze iz nas samih. Kada nam druga osoba govori, mi znamo da reči dolaze iz njega. Dok je ceo odnos obrnut kada govorimo sa nekim koji je umro. Izraz: „kada mi razgovaramo“ može  se sa punim pravom koristiti, ali je odnos suprotan. Kada mi postavimo pitanje mrtvom, ili mu nešto kažemo -ono što mi kažemo to dolazi iz njega, dolazi nam iz njega. On inspiriše u našu dušu ono što ga mi pitamo, ono što mu govorimo. A kada nas on nešto pita ili nam nešto kaže, to izlazi iz naše duše. Ovo je proces sa kojim čovek u fizičkom svetu uopšte nije upoznat. On oseća da ono što govori izlazi iz samog njegovog bića. U nameri da uspostavimo kontakt sa onima koji su umrli moramo se prilagoditi tome da iz njih čujemo ono što mi želimo sami da pitamo, a da primimo iz same naše duše ono što nam oni odgovaraju.

Ovako apstraktno opisana, priroda procesa laka je za poimanje, ali navići se na totalno suprotnu formu od one uobičajene u odnošenju, neverovatno je teško. Umrli su uvek tamo, uvek među nama, i oko nas; a činjenica da ih mi ne opažamo u velikoj meri dugujemo nedostatku razumevanja ovog obrnutog oblika komunikacije. Bilo šta da izlazi iz naše duše na fizičkom planu, mi mislimo da to dolazi iz nas. A daleko smo od mogućnosti da obraćamo i približno dovoljno pažnje, nakon svega, da li je nešto u nas inspirisano iz duhovne okoline. Mi ćemo radije to pripisati iskustvima poznatim na fizičkom planu, gde – ako nam nešto dolazi iz okoline, mi to odmah pripisujemo drugoj osobi. To je najveća greška kada se radi o odnosu sa umrlima.

Ovde sam vam govorio o jednom od osnovnih principa odnosa između živih i tzv. mrtvih. Ako vas je ovaj primer naveo da shvatite samo jednu stvar, naime- da su uslovi potpuno suprotni u duhovnom svetu, onda ćete dostići veoma značajnu koncepciju, jednu koja je konstantno potrebna onima koji teže da budu svesni duhovnog sveta. Koncept je vanredno težak da se primeni u nekom pravom, individualnom slučaju. Za primer, da bi se razumeo barem fizički svet, protkan koliko jeste duhovnim, od životnog je značaja dostići ovu ideju potpune suprotnosti. Pa zato što moderna nauka ne uspeva da to dostigne, pošto je to u celosti nepoznato opštoj svesti, danas ne postoji duhovno razumevanje fizičkog sveta. To se može iskusiti čak i sa ljudima, koji se zaista svojski trude da shvate svet, a često su prosto primorani da prihvate situaciju i ostave je takvom kakva jeste. Pre nekoliko godina govorio sam velikom broju prijatelja na susretu u Berlinu o fizičkom organizmu čoveka, sa naročitim osvrtom na izvesne ideje Getea. Nastojao sam da objasnim kako je glavu, s obzirom na njenu fizičku strukturu, jedino moguće pravilno razumeti kada se pojmi kao kompletna transformacija drugog dela organizma. Niko nije bio u stanju da shvati da kost u ruci treba da se izvrne kao rukavica, da bi se iz nje mogla izgraditi kost glave. To je težak koncept, ali se anatomija ne može shvatiti bez ovakvih slika. Ovo sam napomenuo samo zagradi. Ono što sam danas rekao o odnosu sa mrtvima, lakše je za razumevanje.

Događaji koje sam opisao dešavaju se za sve vreme. Svi vi koji ovde sedite u stalnom odnosu ste sa mrtvima, samo što obična svest ne zna o tome ništa, jer ono leži u podsvesti. Vidovita svesnost ne budi ništa novo u biću. Ona samo iznosi u svest ono što je za sve vreme prisutno u duhovnom svetu. Svi ste vi u stalnom odnosu sa mrtvima.

A sad ćemo razmatrati kako ovaj odnos izgleda u individualnim slučajevima. Kada neko umre a mi ostanemo iza njega, možemo se zapitati: -Kako mogu pristupiti nekome ko je mrtav, tako da me bude svestan? –Ova pitanja svakako mogu da budu postavljena, ali odgovora neće biti ako smo utočište našli jedino u konceptima poznatim na fizičkom planu. Na fizičkom planu obične funkcije svesti postoje od trenutka kad se probudimo do trenutka kada padnemo u san. Ali drugi deo svesti koji ostane pomračen u običnom životu između trenutka kada zaspimo i trenutka kad se probudimo isto je toliko važan.

Ispravno govoreći, ljudsko biće nije bez svesti kada spava. Njegova svest je toliko pomračena da ne iskusi ništa. Ali, ceo čovek –u budnom ili uspavanom stanju- mora biti obuhvaćen umom kada proučavamo veze ljudskog bića sa duhovnim svetom. Promislite o vašoj ličnoj biografiji. Vi pravac vašeg života odražavate uvek sa prekidima. Opisujete samo ono što se desilo u vašim budnim časovima. Život je prelomljen: budnost – stanje sna, budnost – stanje sna. Ali vi ste takođe prisutni kada ste usnuli. A u proučavanju celog ljudskog bića i život u budnom stanju i u stanju spavanja moraju biti uzeti u razmatranje. Jedna treća strana takođe mora biti obuhvaćena umom u vezi odnosa čoveka sa duhovnim svetom. Jer pored života u spavanju i života u budnom stanju postoji i neko treće stanje još značajnije za odnos sa duhovnim svetom nego život u spavanju i život u budnom stanju kao takvi. Mislim na stanje povezano sa činovima buđenja i padanja u san, koje traje kratko, samo nekoliko sekundi, jer mi istovremeno produžavamo sa drugim stanjima. Ako izgradimo osetljivost brižno je izgradivši za ove trenutke buđenja i padanja u san otkrićemo da oni ulivaju veliku količinu svetlosti u duhovni svet. Na izdvojenim seoskim mestima – iako neki običaji polako postepeno nestaju, dok smo mi stariji bili mladi, ljudi su obično govorili: Kada se budite iz sna nije poželjni odmah ići do prozora ako iz njega dopire svetlo. Treba pre toga nekoliko trenutaka provesti u mraku. Seoski narod imao je nešto znanja o odnosima sa duhovnim svetom pa su u trenucima buđenja izbegavale da odjednom dođu u jako svetlo dana, nego su ostajali unutra skupljeni da bi se sačuvali od nečega što udara velikom snagom u ljudsku dušu u momentu buđenja. Iznenadni sjaj dnevne svetlosti uznemirava. Naravno, u gradovima je to teško izvodljivo. Tamo smo uznemireni ne samo od dnevne svetlosti nego i od buke sa ulica, zvuka od tramvajskih zvona i td, još pre od trenutka buđenja. Čini se da ceo civilizovani život nastoji da spreči ljudski odnos sa duhovnim svetom. Ovo nije rečeno zato da bi se ocrnila materijalna civilizacija, ali se moramo podsetiti na neke činjenice. U trenutku kad zadremamo, dostiže nas duhovni svet sa snagom, ali mi istovremeno padnemo, u san gubeći svest o onom što nam je prošlo kroz dušu. Naravno, izuzeci se dešavaju.

Ovi trenuci buđenja i padanja u san, su od naročitog značaja za odnose sa tzv. mrtvima i sa odnosom sa duhovnim bićima iz viših svetova. Ali, da bi ste razumeli ovo što sam izneo o ovome morate se zbližiti sa jednom koju nije lako primeniti na fizičkom planu i koja je zato praktično nepoznata. To je ovo:

U duhovnom smislu, ono što je prošlo nije nestalo nego je još uvek tamo. U fizičkom životu čovek ima ovu koncepciju jedino u pogledu na svemir. Ako stanete naspram drveta, pa odete i osvrnete se na njega ponovo, drvo nije nestalo. Ono je još uvek tamo. U duhovnom svetu to se isto dešava s obzirom na vreme. Ako nešto iskusite jednog trenutka, ono je prošlo odmah sledećeg onoliko koliko je fizička svesnost uzeta u obzir. Duhovno uzeto to nije prošlo. Vi se možete osvrnuti i pogledati isto kao na drvo. Richard Wagner pokazao je upečatljivim rečima da je ovo poznavao: „Vreme ovde postaje prostor“. Okultna je činjenica da u duhovnom svetu postoje udaljenosti koje ne dolaze do izražaja na fizičkom planu. Ako je neki događaj prošao, znači da je on udaljeniji od nas. Molim vas da zapamtite ovo. Jer za ljude na Zemlji u fizičkom telu trenutak padanja u san je prošao kad je osvanuo momenat buđenja. U duhovnom svetu momenat padanja u san itekako nije prošao. U trenutku buđenja mi smo samo nešto udaljeniji od njega. Mi se srećemo sa mrtvima u trenutku kada padamo u san i u trenutku kada se budimo. (Kao što sam rekao, to se stalno dešava, samo što ostaje u podsvesti). ukoliko je fizička svesnost uzeta u obzir, ovo su sasvim dva različita trenutka u vremenu, za duhovnu svesnost jedna je samo malo udaljenija od druge. Želim da ovo zapamtite u vezi onoga što ću vam sada reći. Inače bi vam palo teško da shvatite.

Kao što sam vam rekao, trenuci buđenja i padanja u san su od naročitog značaja za odnose sa onima koji su umrli. Kroz ceo naš život nema takvih trenutaka kada ne bismo dolazili u kontakt sa mrtvima.

 Momenat kada padamo u san izuzetno je povoljan za odnose sa mrtvima. Pretpostavimo da želimo da nešto upitamo mrtve. Mi to možemo da držimo u duši sve do trenutka kada padamo u san, jer je to vreme kada treba da prenesemo naše pitanje mrtvima. Postoje i druge pogodnosti, ali je ovaj trenutak najpovoljniji. Kada, na primer nešto čitamo mrtvima, mi smo u stvari blizu njima, ali je za neposredan odnos sa njima najbolje da postavimo naša pitanja u trenutku padanja u san.

Sa druge strane, trenutak buđenja je naj povoljniji za ono što mrtvi treba da nama nešto prenesu. I opet nema nikog, da li to ljudi ipak znaju, ko u trenutku buđenje ne nosi sa sobom bezbrojne vesti od mrtvih. U nesvesnom delu duše mi neprestano razgovaramo sa mrtvima. U trenutku padanja u san mi im postavljamo naša pitanja. Mi im kažemo ono što u dubini naše duše imamo. U trenutku buđenja mrtvi nam govore – odgovaraju nam na naša pitanja. Ali, mi moramo da shvatimo samo dve različite tačke i da u višem smislu, sve stvari što se dešavaju jedna za drugom su zaista istovremene, isto što su na fizičkom planu dva mesta istovremena.

Neki činioci u životu su povoljniji za odnose sa umrlima, a neki drugi nisu. Pa mi možemo da pitamo: Šta zaista može da nam pomogne da uspostavimo odnose sa mrtvima? Način naše konverzacije ne može da bude isti kao sa onim koji su živi, jer mrtvi niti čuju niti upotrebljavaju ovu vrstu razgovora. O mogućnosti da se razgovara sa nekim ko je umro -onako kako mi razgovaramo uz čaj ili kafu- nema ni govora. Ono što omogućava da postavljamo pitanja umrlima ili da im nešto saopštimo to je ujedinjenje našeg osećajnog života sa našim mislima i idejama. Pretpostavimo da je neka osoba prošla kroz dveri smrti i da želite da njoj vaša podsvest saopšti nešto uveče. To ne zahteva da baš bude saopšteno svesno. To možete pripremiti još u neko doba dana. Tada, ako primivši to, pođete u deset sati noću u krevet, a da ste to pripremili recimo u podne, to prelazi k umrlom kada odete na počinak. Pitanje svakako mora biti postavljeno na naročit način. To ne sme ostati samo kao misao ili ideja, već mora postati prožeto sa osećanjem i voljom. Svaki vaš odnos sa mrtvima mora da bude iz srca –iz unutarnjeg interesa. Morate da se prisetite vaše ljubavi prema toj osobi dok je bila živa i usmerite joj se sa stvarnom toplinom u srcu – ne apstraktno. Ovo osećanje mora da pusti snažno korenje u duši, tako da uveče – u trenutku padanja u san- postane pitanje umrlom bez vašeg znanja. Ili, možete pokušati da jasno shvatite šta je priroda vašeg naročitog interesovanja za onog ko je umro; mislite o vašim zajedničkim iskustvima. Predočite sebi aktuelne trenutke kada ste bili zajedno, pa se zapitajte: Šta je to što me naročito interesuje za njega, šta me je privuklo k njemu? Kada je to bilo kada sam bio toliko oduševljen, kada sam voleo to što je on rekao, našao da je to od koristi i pomoći? – Ako se podsetite na one trenutke kada ste bili snažno povezani sa mrtvim i bili duboko zainteresovani za njega, a onda to pretvorite u žudnju da mu govorite, da mu nešto kažete – ako ste razvili to osećanje sa čistotom srca i pustili da pitanje izraste iz interesa kojeg imate za mrtvog, tada pitanje za komunikaciju ostaje u vašoj duši i kada odete na spavanje, ono dolazi do njega / umrloga /. Obična svesnost će, po pravilu, znati vrlo malo o onome šta se tu dešava, Jer san odmah nastupa. Ali ono što je prošlo često ostaje u snovima.

U slučaju većine slučajeva – iako s obzirom na sadašnju sadržinu oni obmanjuju- u slučaju većine snova o mrtvima, sve se dešava tako što ih mi interpretiramo nepravilno. Mi ih interpretiramo kao poruke od umrlog, mada oni nisu ništa drugo nego odjek pitanja ili komunikacija koju smo usmerili ka mrtvom. Mi ne treba da mislimo da nam mrtvi nešto govori u našem snu, već treba da u snu vidimo nešto što smo mi iz naše duše uputili mrtvom. San je samo odjek ovoga. Ako smo se dovoljno razvili da možemo postati svesni našeg pitanja ili opštenja sa mrtvim u trenutku kada počinemo- zaspimo, izgledaće nam kao da se iz mrtvoga govorilo – odatle odjek iz sna izgleda kao da je bila poruka od njega. U stvarnosti to dolazi iz nas samih. Ovo postaje pojmljivo jedino kada razumemo prirodu vidovite veze sa umrlim. Ono što izgleda da nam mrtvi kaže jeste u stvarnosti ono što mi kažemo njemu.

Trenutak buđenja naročito je povoljan da mrtvi dospeju do nas. U trenutku buđenja, svakom ljudskom biću dolazi veoma mnogo od mrtvih. Veliki deo onoga što preduzimamo u životu je zaista inspirisano u nas iz mrtvih, ili iz bića viših hijerarhija, iako to pripisujemo nama samima, uobražavajući da to dolazi iz same naše duše. Dnevni život prohuji, trenutak buđenja brzo prolazi, a mi retko obraćamo pažnju na intimne glasove koji se rađaju iz naše duše. I kada to učinimo, mi smo dovoljno sujetni da to pripišemo nama samima. Već u svemu ovom – i u mnogo toga drugog što dolazi iz naše duše, živi ono što mrtvi imaju da nam kažu. To je zaista tako: Ono što nam mrtvi kaže kao da se rađa iz naše duše. Kada bi mi zaista znali šta je život, ovo bi znanje stvorilo osećaj dubokog poštovanja i pobožnosti prema duhovnom svetu u kojem stalno živimo, zajedno sa mrtvima sa kojima smo sudbinski povezani. Potrebno je da shvatimo da u svemu onom što radimo, sudeluju mrtvi. Znanje koje nas okružuje kao vazduh nasušni kojeg udišemo, postoji kao i duhovni svet, kao i znanje da nas mrtvi okružuju, samo što mi nismo u mogućnosti da njih opažamo – ovo znanje mora da bude otkriveno u Duhovnoj nauci- ne samo kao teorija, već da prožima našu dušu kao unutarnji život. Mrtvi nam govore iznutra, ali mi interpretiramo naš unutarnji život pogrešno. Kada bi mi to pravilno razumevali znali bi smo da smo u našem naj intimnijem biću povezani sa dušama koje su tzv.- mrtvi.

Nije sada svejedno da li duša prolazi kroz dveri smrti u relativno mladim godinama ili u kasnijem životu. Smrt mlade dece koja su nas volela, sasvim je različita stvar od smrti ljudi starijih od nas. iskustvo duhovnog sveta otkriva nam da je tajna zajedništva sa umrlom decom izražena u tome da ih u duhovnom smislu nismo izgubili, da ostaju sa nama. Kada deca umru u mladim godinama života ona nastavljaju da budu sa nama – duhovno sa nama. Ja bih voleo da vam to dam kao temu za meditaciju, da kada mala deca umru za nas nisu izgubljena, mi ih ne gubimo, ona ostaju sa nama duhovno. Za starije ljude koji umru može se reći suprotno. Oni koji su stariji ne gube nas. Kada stariji ljudi umru oni su snažno povučeni u duhovni svet, ali im to daje snagu da deluju na fizički svet tako da im je lakše da nas dostignu. Zaista, oni se povlače mnogo dalje od fizičkog sveta nego deca koja ostaju blizu nas, ali su obdareni sa većim mogućnostima percepcije nego deca koja umru mlada. Znanje o različitim dušama u duhovnom svetu iznosi na videlo da oni koji su umrli u starijim godinama života u mogućnosti da lakše uđu u duše na Zemlji. Oni ne gube duše na Zemlji. I mi ne gubimo malu decu, jer ona ostaju manje ili više u sferi zemaljskog čoveka. Značenje razlike može se razmatrati i iz drugog obzira.

Mi ne prodiremo uvek dovoljno duboko s pogledom u iskustva duše na fizičkom planu. Kada prijatelji umru, žalimo i osećamo bol. Kada odu dobri prijatelji, ja sam govorio da nije poziv Antroposofije da ponudi ljudima plitku utehu za njihovu bol, ili da ih pokuša odvratiti od njihove žalosti. Neko može postati dovoljno jak da podnese žalost. To ne dopušta da se neko odvraća od toga. Ali ljudi ne prave razliku između toga dali je žalost uzrokovana smrću deteta ili nekog koje stariji. Duhovno gledano postoji vrlo velika razlika. Kada mala deca umru, bol onih koji su ostavljeni je zaista vrsta sažaljenja, bez obzira da li su to deca njihova lična ili neka druga koju su oni voleli. Deca ostaju sa nama i pošto smo mi bili ujedinjeni sa njima oni svoju bol prenose našim dušama. Mi osećamo njihovu bol – jer bi ona želela da još uvek budu sa nama ovde! Njihova je bol ublažena kada je mi trpimo sa njima, deli sa nama svoja osećanja i dobro je što može da bude tako. Time se njegova bol umanjuje.

sa druge strane, bol koju osećamo pri smrti starije osobe – bilo rođaka ili prijatelja- može se nazvati egoistična bol. Starija osoba koja je umrla ne gubi nas i zato je njegovo osećanje drugačije prisutno od onog kod deteta. Neko ko umre u kasnijim godinama života –ne gubi nas. Mi u ovdašnjem životu osećamo da smo njega izgubili – zato je bol naša. To je egoistična bol. Mi ne delimo ovo osećanje sa njim kao što to činimo u slučaju deteta. Mi osećamo bol za sebe.

Ovde se može napraviti jasna razlika između ove dve vrste bola: egoistična bol u vezi sa starijim, bol koja obiluje saosećanjem povezana sa decom. Dete nastavlja da živi u nama i mi sada osećamo ono što i dete. U stvarnosti, naša duša žali samo za onim ko je umro u starijim godinama života.

Ovo je važno jer nam može ukazati na neizmeran značaj poznavanja duhovnog sveta. Kao što vidite, pobožno služenje mrtvih može se prilagoditi tako da bude u skladu sa ovim istinama. U slučaju deteta koje je umrlo, sve ovo neće biti dovoljno pogodno da naglasi individualni aspekt ovoga. Pošto dete nastavlja da živi u nama i ostaje sa nama, služba uspomene treba da zauzme individualni oblik, dajući detetu, koje je još uvek blizu nas, nešto što je široko i univerzalno. Zato u slučaju deteta – za ceremonijal ispraćanja- pogodniji je poseban pogrebni govor. U ovome je u nekom pogledi pogodniji katolički ritual, a u nekom drugom protestantski. Katolička služba ne uključuje pogrebni govor, nego se sastoji u ceremoniji, u ritualu. On je opšti, univerzalan i sličan za sve. A ono što može da bude slično za sve, naročito je dobro za decu. Ali u slučaju ako je neko umro u starijim godinama svoga života, individualni aspekt je značajniji. Najbolja pogrebna služba bi u ovom slučaju bila ta u kojoj se podseća na protekli individualni život umrlog. Protestantska služba, sa oracijom upućenom na život onog ko je umro, imaće veliki značaj za dušu. U ovom slučaju, katolički ritual znači će manje.

Isto ovo obeležje dobro je za sve naše misli o onima koji su umrli. Za dete je najbolje kada pobudimo ćud osećanja u vezi sa njegovim. Mi pokušavamo da mislimo na njega, pa će ove misli dospeti do njega kada mi budemo spavali. Neke misli mogu da budu opšte vrste – neke naprimer, mogu da budu upućene svima koji su prošli dveri smrti. U slučaju starije osobe, moramo upraviti naše misli o uspomenama na njega kao pojedinca,misliti na njegov život na Zemlji i na iskustva koja smo delili sa njim. Da bi smo uspostavili pravilno druženje sa nekom starijom osobom veoma je važno da vizualiziramo kako je zaista izgledala, da njegovo biće prizovemo da živi u nama – ne samo prisećanjem na stvari koje je govorila, a koje su nam mnogo značile, nego mišljenjem na ono što je ona bila kao individua i koja je bila njena ocena sveta. Ako ove stvari učinimo unutarnje živim, one će nam omogućiti da dođemo u vezu sa starijom osobom koja je umrla i da imamo prave misli o uspomenama o njoj. Dakle vidite, za otkrivanje stvarnog pijeteta važno je znati kojem stavu da se priklonimo zavisno od slučaja da li je osoba umrla u detinjstvu ili u starijim godinama života.

Samo pomislite šta to znači u današnje vreme, kada tako mnogo mladih bića umire u relativno mladim godinama, moći će da se kaže nekome: Oni su zaista uvek prisutni, oni za svet nisu izgubljeni. (Govorio sam o ovome sa drugih tačaka gledišta, jer se slične stvari moraju uvek razmatrati iz različitih uglova). Ako uspemo da uspostavimo svesnost duhovnog sveta, iz duboke žalosti kojim su naši današnji dani obilati zasvetleće nam neki uvid. To je zato što oni koji umru mladi ostaju sa nama, živi duhovni život može izrastati iz zajedništva sa mrtvima. Moći će i nastaće živi duhovni život, samo ako se ne dopusti da materijalizam ne postane toliko snažan da bi Ariman bio u mogućnosti da pruži svoje kandže i ostvari pobedu nad svim ljudskim snagama.

Mnogi ljudi mogli bi da kažu, govoreći čisto u uslovima fizičkog plana, da takve indikacije kakve sam ja dao izgledaju veoma daleko. Oni bi radije hteli da im se definitivno naloži šta treba da rade u jutro, a šta uveče da bi doveli sebe u ispravan odnos sa duhovnim svetom. Ali, to nije sasvim ispravno razmišljanje. Što se tiče duhovnog sveta, prva suštinska stvar je da treba da razvijamo misli o njemu. I mada izgleda kao činjenica da su umrli daleko, dok je neposredan život pri ruci, činjenica je da mi danas posedujemo misli kakve smo danas opisali i da mi dopuštamo našem umu da boravi u stvarima koje izgledaju da su udaljene od spoljnog života – ova činjenica uzdiže dušu, udeljuje joj duhovnu oštrinu i duhovnu hranu. Nemojte zato, da se plašite da ponovo i opet promislite ove stvari, neprekidno im dušom dajući nov život. Ništa nije značajnije za život - čak ni za materijalni život,od snažnog i sigurnog uspostavljanja zajedništva sa duhovnim svetom. 

Da savremen čovek nije u ovolikoj meri izgubio svoj odnos sa duhovnim stvarima ova se teška vremena ne bi nadnela nad nas. Vrlo mali broj ljudi poseduje uvid u ovu vezu, premda će se svakako prepoznati u budućnosti. Danas se misli: kada ljudsko biće prođe kroz dveri smrti, njegova aktivnost na fizičkom planu nestaje. Ali zaista to nije tako! Postoji živa i neprekidna veza između živih i tzv. mrtvih. Oni koji su prošli kroz dveri smrti nisu prestali da budu prisutni. Samo su naše oči prestale da ih vide. Oni su zaista, stvarno tamo.

Naše misli, naša osećanja i naši impulsi volje, svi su povezani sa mrtvima. Reči evanđelja su takođe dobre za umrle. „Carstvo Duha dolazi bez promatranja. (Da se zna, to je spoljašnje promatranje). Niti će oni reći: gledaj ovde, gledaj tamo, jer pogledaj, carstvo Duha je u tebi“. Ne treba da tragamo za mrtvima kroz spoljašnje stvari, nego treba da postanemo svesni da su oni uvek prisutni. Sav istorijski život, sav društveni život, sav etički život sledi iz dejstva kooperacije između tzv, živih i tzv. mrtvih. Celokupno biće čoveka može da bude beskonačno pojačano ako je svesno ne samo svog čvrstog položaja ovde u fizičkom svetu, nego je popunjeno unutrašnjim ostvarenjima moći da kaže o mrtvima koje je voleo: Oni su sa nama – oni su u našoj sredini.

Ovo je takođe deo istinskog znanja i razumevanja duhovnog sveta, koje ima kao što je i imalo, da bude satkano iz mnogo različitih konaca. Ne možemo reći da poznajemo duhovni svet sve dok način na koji mislimo i govorimo o njemu, ne dolazi iz samog tog sveta.

Mrtvi su u našoj sredini – ove reči u sebi su afirmacija duhovnog sveta. Pa samo sam duhovni svet može u nama probuditi svesnost da su mrtvi u istinu sa nama !

                                                                                 Kraj.

                                  *************