DUHOVNA NAUKA kao DUHOVSKI DAR SVETA

Dr. Rudolf Štajner

        Ga: 161                                   (Dva predavanja)              

                                                                                               Dornach: 23 i 24 maj 1915 god.

                                                                  - I -

          

Čovek opaža na sebi i u prirodi ono što nazivamo rastenje i ono što nazivamo razaranje ili raspadanje. I on svoje predstave iz fizičkog sveta, podešava na osnovu sam po sebi razumljivim instinktima tako,da se sa izvesnim verovanjem u stvarnost prožima onda,kada na sebi i u prirodi opaža izgrađivanje ili rastenje. A o onome što donekle izlazi iz stvarnosti,što gubi stvarnost o tome čovek sebi stvara predstave,na taj način što upravlja pogled na ono što se ruši,na razaranje i na raspadanje. Tako da čoveku izgleda sasvim prirodno,da označi da nešto nestaje iz prirode kada na tome opaža da se raspada,da to prelazi postepeno u takozvano:ništavilo fizičkog sveta.

Kada želimo /to je češće naglašavano/ da dođemo stvarno do predstava o duhovnom svetu,tada moramo mnogostruko preinačiti predstave,koje smo stekli u fizičkom svetu. O mnogo čemu moramo sebi obrazovati druge predstave, nego što ih najpre dobijamo u fizičkom svetu,kada uopšte hoćemo da se približimo duhovnom svetu. A sasvim naročito je značajno da sebi obrazujemo jedan pojam,koji je u osnovi već izložen svuda u našim duhovno-naučnim razmatranjima,no koji sebi –takoreći ne možemo često da dovedemo dovoljno pred svoju dušu. To je pojam: o vezi naše duše sa odgovarajućim zbivanjima,u našem organizmu za vreme života u fizičkom svetu,kada ga ne bi mogli dovesti u vezu sa pojmom razaranja i raspadanja. Kada bi u nama kao fizičkim bićima bilo samo rastenje,samo razvitak,tada nikada ne bi smo mogli postati svesna bića u fizičkom svetu. Ono što se u nama prikazuje kroz rastenje,kroz klijanje i nicanje to nikada ne vodi u fizičkom svetu do neke svesti. Svest može da nastane tek tamo, gde se u procesu rastenja zahvata sa razaranjem,sa procesima koji rastvaraju,razgrađuju. Na takvoj osnovi moramo se iscrpno upoznati sa predstavama koje iznosi tzv. Inicijacija,o ljudskom razvitku.

Poznato nam je da dete najpre urašćuje u svet kao u neku vrstu života snova. Ali taj detinji život snova u vezi je sa rašćenjem,sa zbivanjima bujanja,razvijanja,pa ukoliko uputimo pogled na ranije detinje doba utoliko više nalazimo bujanja i razvića. A tek kada individualnost u ljudskom organizmu,dobije toliko snage da se može protiviti bujanju i razviću i da može /bujanju i razviću/ učlaniti procese razaranja,tada se pojavljuje sve punija i jasnija svest. U onolikoj meri smo u stanju da razgradimo ono što tu u nama izgrađuje unutarnja priroda,u tolikoj meri postajemo svesni sebe.

Kada onaj ko je prošao kroz Inicijaciju,pogleda na to kako u čoveku nastaje svest, tada nalazi da svaka svesna misao koju shvatamo,svako svesno osećanje koje se pokazuje,u vezi je sa time da procesi razaranja nadvladavaju procese izgrađivanja u organizmu. Gledajući na razaranje, gledamo na svesni život. Pa se moramo naviknuti da imamo pozitivno osećanje o stvarnosti,ne samo gledajući procese bujanja,razvića i rašćenja, nego se moramo vinuti do toga da imamo osećaj baš za svesni duhovni život,time da gledamo na koji se način taj svesni duhovni život ogleda u fizičkom svetu.; da gledamo na procese odumiranja- na procese raspadanja. Zato treba da izmenimo svesne procese sa nesvesnim procesima spavanja,da bi to što smo razorili za vreme budnog misaonog života, ponovo mogle izgraditi nesvesne snage prirode u našem organizmu. To je klatno života,da duševna snaga time što budi do svesti,ruši i razara ono što sama priroda stvara u čovekovom organizmu. I da se od trenutka kada duša napusti prirodni život tela,time ponovo zbivaju procesi klijanja i nicanja. Zato nije tačno kada se veruje,da bi se čovekov budni dnevni život,smeo uporediti sa životom letnjeg doba,kada zemlja buja i raste. Ne, zemlja sama kao duhovno biće postaje budna u trenutku kada u jesen počnu procesi odumiranja,a puni budni život zemlje postoji za vreme zimskog doba. A za vreme letnjeg doba-za vreme dok su tu procesi bujanja i rastenja,jeste život spavanja zemlje. Duh zemlje spava za vreme leta,a budan je za vreme zime.

Ja sam već nagovestio,da je iz duhovne inicijacije proizašlo, da momenat kada čovek treba da dozove u najpuniji budni život,sa Hristovim impulsom- da je to kao Božić postavljeno u sredinu zimskog doba,a ne u letnje doba. Naprotiv u ono starije doba kada je čovekovo znanje proizašlo,više iz sa doživljavanja stanja spavanja zemlje,kada je duša čovekova imala da uroni u dušu zemlje koja spava,da bi dobila imaginaciju-snoliku imaginaciju starog duhovnog gledanja. Tada se izvršavala odgovarajuća svečanost u toplo letnje doba:o Ivanjdanu. Proslava Ivanjdana znači jedno sjedinjavanje sebe sa budnim duhom zemlje koji spava,sniva. Božić znači svesno sjedinjavanje sebe sa budnim duhom zemlje. Upravo preko takvih predstava ulazimo ponovo u osećanje veze čoveka sa kosmosom- ulazimo na konkretan način. Ne time da u opštem maštamo o tome,da je čovek mikrokosmos prema makro kosmosu,već na taj način da stvarno sebi pribavljamo saznanje o tome,kako veliko biće zemlje sniva i bdi u poređenju sa čovekom,koji u 24 sata provede svoje spavanje i bdenje,dok zemlja ,duh zemlje provede snivanje i bdenje od jedne godine.

Moramo pak još jednom tačnije da pogledamo,ono što se u fizičkom svetu iživljava kao svest. Uzmimo jednom da šematski ovakvim crtežom obeležimo,ono šta je bujni život našeg nervnog sistema:

U stvari vidovitosti, izgleda bujni život npr. nervnog sistema-naročito mozga, kao nekakav ognjeni talas. No u istinu je van toga bujnog života čovekov duševni život. kada bi ljudski duševni život nacrtam za noć,za spavanje, tada bih ga imao da nacrtam sasvim van te figure. Ali za budni dnevni život moramo sebi predstaviti da se duševni život prožima sa tim bujnim možemo reći,ognjenim životom.

Dakle,kada bi duševni život prožimao samo fizičko-organski život,ne bi nastajala svest. Kako postaje svest? Tu pre svega mora duševno da radi na fizičkom. U fizičkom su prvo bujni procesi rastenja,koji su takoreći rasuti preko nervnog života: ti procesi rastenja razgrađuju se i razaraju se. Nastaje sasvim sličan proces,kao što nastaje kada bujna biljka prelazi postepeno u venjenje i sušenje. Tako da duševni život u ovom bujnom životu postavlja procese razaranja,koje obeležavamo ovde ovim umecima ili prekidima osenčenoga. (Crta se).

Dakle kada smo budni,tada naš duševni život razara fizičke procese rastenja,ruši ih. A o tome šta se tu događa,o tom rušenju po pravilu čovek ne zna ništa. Tek vidovito posmatranje daje nam mogućnost,da stvarno kažemo sebi: time što sada dolaziš u vezu sa duhovnim svetom – kažem izričito sa duhovnim svetom a ne sa fizičkim svetom- , moraš u sebi nešto razoriti, ako hoćeš da sebi stvoriš predstave. Vidite,to je ono što strašno zaprepašćuje,u toku inicijacije,što čovek vidi to razaranje i što zna: time što dolazimo u vezu sa nekim bićem duhovnoga sveta,recimo jednim Anđelom ili Arhanđelom,i želimo da o tome dobijemo predstave,to znači da ih stvarno zapažamo,moramo u sebi nešto razoriti.

Ne razara se nešto inicijacijom,nego smo kroz nju samo svesni šta se razara u svakodnevnom procesu opažanja. To činimo i kada osećamo neki cvet i neku životinju,samo što to čovek ne zna u običnom toku života. Počinjemo da znamo tek kada ti procesi razaranja,deluju kao ogledalo natrag u duševni život. To je promena. Dakle zamislite,da gledate neki crveni cvet,ono što doživljavate sa crvenim cvetom,to vas pobuđuje najpre da u sebi izazovete proces razaranja,ali vi to ne znate. No to što je tu razoreno to se ogleda u duši,i to čini da zatim imate crveni cvet ko predstavu,kao opažanje. Dakle morate prvo u sebi stvoriti sliku o crvenom cvetu,time da proces bujanja razrušite a to što ga razrušite,stvarate ono što zatim vidite. U takvim rušenjima posle kojih ponovo dolaze izgrađivanja,sastoji se svesni život. To je unutarnji rad na sopstvenom organizmu, kao što je ono u osnovi uzevši konačno u osnovi i svakog ljudskog kulturnog rada. Kada obavljamo neki kulturan rad,takođe prvo razaramo prirodu. Ne možemo da sagradimo kuću ako ne uzmemo drvo spolja,time nešto razaramo, a zatim ono što je proizvod razaranja- što smo iščupali iz prirode,tek izgrađujemo u naše umetničke proizvode. Tako radimo u osnovi uzevši sa svime što umetnički stvaramo. Tu radimo isto onako kao što to čini ono rušilačko – razarajuće na procesi bujanja; poništavaju se izvesni procesi rastenja,a to što se na taj način ulaže u organizam kao nešto isceđeno mrtvo,u ono živo. To je sadržina svesnog postojanja. Mi neprestano unosimo mrtvo u živo,time što razvijamo svest i ukoliko postajemo svesni sebe,utoliko više utiskujemo u našeg živog čoveka jednog mrtvog.- Spavanje zatim ima zadatak,da mrtve umetke ponovo rastvori osim izvesnih ostataka,koji tu ostaju i koji kroz ceo fizički život  na sličan način prolaze kao procesi,i u osnovi su pamćenja,sećanja. Kada bi se kroz spavanje ponovo sve rastvorilo,ne bi smo imali pamćenje,sećanje. Dakle vidite,moramo se upoznati sa jednom pravom zimom u svome životu,ako želimo da dobijemo svest. Želeti biti svestan,znači: nad bujnim životom leta -raširiti rušilački,uvenuli život- zime. Moramo u sebi stvoriti zimu,ako u sebi želimo da budemo svesni. Dakle,na izvestan način moramo učiti da cenimo zimu,jer kada bi uvek u životu bilo leto,duh se u fizičkom ne bi mogao doživljavati svesno,nego bi uvek ostajao nesvestan.

Još i drugo može da proizađe iz ovih razmatranja. Materijalistički promatrač sveta lako će kazati: u način kako svest radi u fizičkom telu,ne možemo zagledati-. Ali kada kroz duhovnu nauku saznajemo da postoji neki paralelizam,kao što je naznačeno – paralelizam između pojedinog života čovekovog i života duha zemlje,tada dolazimo do sledećeg. Tada kažemo sebi –kad hoćemo da stvorimo pojam o čoveku koji spava,o tome šta je zapravo čovek koji spava: stanimo tada za vreme bujnog letnjeg doba i posmatrajmo kako tu sve buja. Kao što se tu napolju zbiva u zemlji,tako se to zbiva i u fizičkoj prirodi čovekovoj - samo u malom,da se to ne može videti. Jednostavno doživljavamo leto u čoveku, kada posmatramo čoveka koji spava; a zimu bi smo doživeli u čoveku kada posmatramo budnog čoveka. Hoćemo li da znamo kako to čini svest,time što se služi fizičkim telom kao oruđem,tada moramo pogledati kako  u jesen sve počinje venuti i sušiti, sve počinje –takoreći umirati. A u toj spoljašnjoj slici koju sebi stvaramo o zimskom dobu,imamo pravu predstavu o tome šta budna svest obavlja u fizičkom organizmu čovekovom,služeći se fizičkim telom kao oruđem. Zato je to tako,da kada je duša izvan tela - a vidovita svest gleda na telo- u kome se sada ne nalazi duša,ta vidovita svest opaža telo kao neki bujni svet. Detinjasta je predstava,kada verujemo da vidoviti kada je sa svojom dušom izvan svoga tela,vidi telo tako kao što vidimo nekog drugog čoveka u fizičkom životu; to je pogrešno što ljudi sebi predstavljaju da čovek tu leži a duša lebdi iznad njega, i druga gleda tako na telo i vidi da čovek leži tamo dole ... ali to nije tako. U trenutku kada duša izađe,telo postaje svet- svet leta; a kada duša ostaje vidovita i ponovo ulazi u svoje telo,tada doživljava u sebi ličnu – individualnu zimu.

Dakle na ovaj način otkrivamo jednu prisnu vezu,između čovekovog života i života zemlje. Kada taj život zemlje imamo pred sobom i pogledamo prvo na letnje doba,tada nam taj letnji život izvan nas,pokazuje sve ono što istovremeno deluje i tka u nama,ali što deluje i tka u nama u stanju spavanja. A kada potražimo izraz koji nam ukratko treba da dade, osećaj o tom delanju i tkanju u stanju spavanja,tada je to izraz:- to je sve svet rađanja,postajanja. A kad sebe osećamo u tom svetu,tad možemo reći:Iz božanskog smo rođeni! Jer ukoliko sa svojim sopstvenim snagama pripadamo tome svetu, tom bujnom svetu moramo reći:„Ex Deo nascimur – iz božanskog smo rođeni“. Ovo„Ex Deo nascimur“ mogli su ljudi reći u svako doba zemaljskog razvitka,i moći će i u budućnosti reći u svako doba zemaljskog razvitka.

Naprotiv, za ciklus vremena posle „Misterije na Golgoti“ bitno je da razumemo, da u nama deluju snage života koji odumire,snage života koji se topi i rastvara pa da je sa ti rastapanjem života u vezi i svest. Svest zemlje,budni život zemlje nalazimo u zimsko doba. Da bi smo u zimi živeli sa zemljom u fizičkom svetu,moramo uroniti u ono što umire. Ali posle Misterije na Golgoti,uronjavamo tako što u to što umire,uzimamo sa sobom Hristov impuls: „In Christo morimur“. A to postaje izrekom koja nas prati kroz drugu polovinu godine,u kojoj zemlja bdi- bdi u životu koji odumire: „u Hristu umiremo“.

Pa nam se tako zemaljska godina deli u dve polovine,u onu koje dostiže vrhunac,-o Ivanjdanu,i za koji nam važi izreka: „Ex Deo nascimur“. A u drugu polovinu koja dostiže svoj vrhunac oko vremena - Božića, za koju nam važe reči: „In Christo morimur“.

Ne treba verovati ako se pravilno shvati ,da je shvatanje o čoveku kao mikro –kosmosu, prema makro kosmosu,samo neko apstraktno shvatanje. Ne treba ni da verujemo, da se sa apstraktnim predstavama o tom shvatanju može mnogo postići. Naprotiv treba da nam je jasno da sve više i više,uočavamo to shvatanje kada zaista dolazimo do stvarnog života –duha zemlje. Vidite kada tako u zimu posmatramo zemlju sa njenim životom koji odumire,koji se smrzava,onda je taj život koji odumire- što se smrzava,izraz mišljenja,osećanja i čuvstva budnog duha zemlje. Ali duha zemlje,moramo zamisliti u vezi sa svetom koji nas okružuje. Moramo sebi predstaviti svet kao veliko duhovno biće,koje na zemlji ima svoje fizičko oruđe. A tu predstavu o tome šta zemlja misli,šta zemlja misli naročito za vreme zimskog doba, dobivamo onda kada uzmemo u obzir ceo način, kako okolina zemlja deluje u zemlju. Zamislite sebe u jednoj zimskoj noći s pogledom uprtim na zvezde,možda u sred zvezda Mesec,tada moramo reći: konstelacija tog sveta zvezda ona je spoljni izraz,slika onoga što se svesno misli na zemlji,a mi živimo unutra dok Vasiona sačinjava jedinstvo sa Zemljom. Tu vidite da živo stojimo unutra u mišljenju zemlje,u onome što zemlju okružuje i obliva kao mišljenje zemlje,kao što se u leto sa svojom dušom živo nalazimo u,snivanju zemlje.

A ipak moramo u leto stajati budno u životu zemlje. Moramo,takoreći upotrebiti sve svoje astralne snage da ne padnemo u zemljin san. Mnogi ljudi veoma lako zaspu pri letnjoj žegi,pošto njihove astralne snage nisu dovoljno jake da se održe uspravno, prema opštem zemljinom snu. Kada mi sami spavamo za vreme leta,tada je naša delatnost iste vrednosti sa zemljinom delatnosti. U zimu, moramo ponovo u podsvesnom razviti takve snage u pogledu spavanja,koje se opiru opštem zemljinom životu,te su nam za budni život za vreme zimskog doba potrebne one snage,koje se nalaze u smeru budnog života -duha zemlje. Tako bih hteo da kažem,uzdignimo se sa svojim životom sa malim poletima svoga života u godišnje ritmove,bića zemlje-svesnog bića zemlje. A to svesno biće zemlje, ono je potpuno zavisno od konstelacije zvezda. A tu dobijate živi utisak o protkivanju sopstvenog duševnog života,kroz život zvezda u vezi sa snom zemlje i budućnošću zemlje. Tu dobijate živu predstavu o tome šta bi stvarno trebala da bude Astrologija,ako treba uopšte da ozbiljno dođe u obzir. Zato sam kazao često: Astrologija je ili najčistiji diletantizam ili pak ona se može postići samo  kao bitni član stvarnog udubljivanja u duhovno-naučne studije i saznanja. Ja sam u poslednje vreme dragi moji prijatelji,često naglašavao kako je potrebno da oni koji stoje blisko duhovnoj nauci,stiču takve predstave koje iz čisto misaonog vode u ono živo. Pomislite,tu se otvaraju sasvim nove strane života, kada pak znamo da svest ima osnov u razgrađivanju ili razaranju; da mora postojati razaranje da bi u fizičkom svest mogla imati oruđe. Jer u istinu: kao što u fizičkom svetu ne možemo da radimo a da ne razaramo prirodu,isto tako ne možemo biti u sebi svesni a da se u nama ne razaraju procesi rastenja. Vidovitost mora da gleda na te neprestane procese razaranja,da otvoreno gleda na njih kako se – možemo reći- kroz čitav život odigrava postepena smrt,da bi mogla da postoji svest. A inicijacija se sastoji u tome,da u slici kao koncentrisano primimo taj proces razaranja,koji se inače proteže na celo vreme između rođenja i smrti. Dakle u stvari fizička smrt je nešto koncentrisano,zbijeno; a kad ne bi dolazilo do fizičke smrti,nikada ne bi mogli da razvijamo svest o  duhovnom svetu posle smrti. Smrt,to je razaranje fizičkog i eterskog tela,ona je osnovni uslov za razvitak svesti u vremenu,između smrti i novog rođenja. Kao što biljka ne može da postoji ako nema korena, tako između smrti i novog rođenja,ne može da postoji svest kada ne bi imala korena u procesu smrti. Kao što u prvim godinama našeg fizičkog života,moramo da postignemo mogućnost da duševno razaramo procese,koji prvo rastu,bujaju i svest se tek budi u onom stepenu,koliko možemo da uložimo procesa razaranja u procese rastenja. Kao što se svest uopšte obrazuje tek kada je snaga procesa razaranja dostigla dovoljan stepen,tako moramo razoriti celo telo i odbaciti; a delo koje time činimo,to odbacivanje najpre fizičkog,zatim eterskog tela . –To delo koje tu učinimo,ono je polazno delo za svest između smrti i novog rođenja. Na taj način stičemo sposobnost svesti između smrti i novog rođenja,što možemo već reći - jer to odgovara tačnosti,što takoreći možemo ubiti sebe: to znači da možemo proći procesima,koji se zbivaju u smrti.

Kao što život ovde između rođenja i smrti,ima svoje ishodište najpre u čisto biljnom - detinjem životu,tako život između smrti i novog rođenja ima svoju polaznu tačku u procesima smrti. Dakle tu gledamo na radikalni proces razaranja. A to je upravo važno da na takav način primimo, mogućnost uživljavanja u celokupni tok prirode i svega,duhovne vasione.

Kada posmatrate noviji duhovni život,tada ćete naći da se u osnovi uzevši sve više i više – na to sam već upozorio, da se razvitak čovekov povlači od unutrašnjeg procesa postojanja,i hoće da se svet samo spoljašnje posmatra. Sve više se i više razvija naklonost da se posmatra celina prirode,a takođe sve više i više se razvija sklonost da se – možemo reći- posmatra polovina prirode,naime procesi rastenja i bujanja. Tamo gde počinje uništenje,tamo misli se – postaje postojanje. Materijalista ne može da misli nikako drugačije nego tako,jer on ne može nikada da stekne predstave o duhovnom životu u fizičkom svetu,pošto te predstave o duhovnom životu u fizičkom svetu počinju upravo tamo, gde počinju procesi razaranja. No on želi da ispituje procese bujanja,pošto su za njega oni u stvari samo ono realno. Kada nešto počinje da vene, tu on već ponovo počinje da ispituje ono što zatim dalje raste,ili u procesu odumiranja ispituje ono što tada prestaje kao hemijski ostanak,to znači i opet ono materijalno- fizičko. Važno je: neće da se upravi pogled na drugu polovinu,na nestajanje. Ali samo iz nestajanja, možemo dobiti pogled o postojanju svesnog duševnog života- to je veoma važna predstava. Time što se noviji pogled na svet razvio na naznačeni način,upravljajući pogled samo na ono što niče i što raste,došao je u mogućnost i da vidi ono duhovno,jer se duhovno istrže iz stvari tamo gde one počinju da se raspadaju. Dotle dok one bujaju, tu duhovno radi unutra u duhovnim bićima,tu se ne pojavljuje kao duhovno već kao spoljašnje kroz materijalne procese. Kada treba da se pojavi duhovno po sebi,tada moraju da se zbivaju procesi razaranja. Duhovi cveća,elementarni duhovi biljaka,ne smeju ostati kada cveće bdi,kada se cveće razvija, kada sunce iščarava svojim zvučnim talasima život koji buja ..... „Zatekne li vas,neka budete gluvi“! – Pročitajmo sa razumevanjem te reči- sa početka Geteovog Fausta: tu oni moraju da urone; oni mogu napolje kada se gasi život koji buja.

Vidite tako je živ pesnički pogled na primer kod Getea,da on potpuno oseća: čim izbije ono što raste,što buja kao sunčeva objava,tada se ponovo moraju povući Vile. No to će nam biti jasno da se nekako iz izgleda fizičkog sveta koji odumire,izdiže maglovito carstvo duhova i konačno uopšte carstvo duhova. Nije sasvim bez smisla kada narodna predstava kaže: da drveta moraju najpre istruliti,da bi postala duhovna i da nam samo tamo gde trunu,pokazuju duh. Kad izađemo napolje i vidimo neko trulo i suho stablo,tada nam ono tek u stvari pokazuje pojavu duha. Svuda mora najpre da bude razaranje,da bi se pojavio –duh.

Dakako noviji duhovni svet sastoji se baš u tome,što su se duše donekle povukle od jednog tako intimnog sa doživljavanja sa spoljnim svetom,pa ne mogu stvarno osećati i ono što nestaje a na taj način i ono a  time i ono duhovno. I zato je to tako da ljudi, kada im se govori o duhovnom,uopšte ne mogu sebi da stvore baš nikakvu predstavu. Jer oni posmatraju svet samo ukoliko on raste,buja kada to prestaje onda on izlazi iz stvarnosti. Kada im se pak govori o stvarnom pravom životu: da se duhovno uzdiže iz nestajanja- kada im se o tome pripoveda,tada nalaze ... da slušaju o nečem što im baš ništa ne daje,baš ništa ne kaže. I tako se stvarno može desiti da se danas na nekom skupu,koji još nije pripremljen preko izvesnih duhovno-naučnih pojmova,govori o tome što kao duhovno živi u svetu, a ljudi ne znaju da li im se uopšte govori o nečem. A tako je za ljude pitanje o pogledu na svet, došlo potpuno u oblast ravnodušnoga. Postalo im je već samo svejedno,šta se nalazi da je u osnovi stvari. Tu možemo nešto doživeti kao što se jednom dogodilo kod jednog predavanja. Poznato vam je da je naša duboka težnja da podalje držimo one koji obično kao najmanje pripremljeni dolaze na predavanja: to su oni koji pišu u novinama; oni razumeju obično najmanje od onoga što se tu govori. No poneki put desi se da se takvi vrlo pametni ljudi sadašnjosti,ipak ne mogu držati daleko. No može se svuda tako radikalno učiniti kao onomad u jednom mesto Austrije,kada je jednostavno novinar došao a naš predsednik rekao da mu je: „Vi pak nećete ništa razumeti,ostanite radije napolju“ (čovek je uz to još bio kupio i ulaznicu). No može svuda da se tako uradi. A tako e stvarno desilo neki drugi put da je dopisnik naprimer napisao: „Pa čemu uopšte sva duhovna nauka“? Ipak je jasno, da jedan predstavlja svet ovako,drugi onako. Sve to ima jednako pravo,i tako se na mnogim mestima u naše vreme širi naj obilno ne interesovanje,istovremeno sa ogromnom frivolnošću nad svime što je pitanje pogleda na svet. Tako je jednom o nekom predavanju u novinama napisano: „Jedan vidi svet kao kutiju sa kockama,drugi smeša žablje žiči sa crevima tigrova,treći je monista,četvrti se ukočio u šipragu i pri tome ne misli baš ništa, peti posmatra kroz naočale duhovne snage i tako bi se /kaže dotični/ moglo još dalje nabrajati“. –Dakle,njemu je svejedno.

To ne interesovanje prema duhovnom poimanju sveta,nije u opadanju nego se upravo širi,ono će sve više rasti ako duhovno udubljivanje ne uđe u svet. Duhovno-naučno udubljivanje,imaće najveću vrednost na taj način da ne polaže pravo samo na čovekovo shvatanje,u pojmovima i idejama,nego da svu dušu čovekovu obuzima i prožima, da čovek stvarno oseća da stoji u njemu kao mikro-kosmos u makro-kosmosu. Da on stvarno u pojedinostima u njemu doživljava ono što se takoreći,tek ima da izgradi na procesima razaranja. A stvarno doživljavanje sa umrlima,postižemo samo time da u procesu razaranja smrti,vidimo proces na osnovu koga se postiže čovekovo duhovno postojanje,posle smrti- koje zatim deluje do novog rođenja na zemlji.

Tako duhovna nauka istovremeno da postane uživljavanje u istini stvari,da je obuzima istina stvari. Noviji duhovni život je udaljavanje od istine,postajanje ravnodušnim. U kulturno-etičkom pogledu je noviji duhovni život,na putu naj frivolnije cinične ravnodušnosti prema svemu postojanju,koji postoji u dubinama stvari. Nasuprot tome razvija se duhovna nauka a ona može da se prirodno razvija,pošto će čovekova duša jednostavno time što se interesuje,za razvitak duhovnog ispitivanja biti zahvaćena,uneta i utkana u kosmički proces. Nije potrebno da se bude vidovit,već samo da budnije sa doživljava rezultate vidovitosti,da se upoznaje sa duhovnom naukom,tada će ga ono što prima tu kao duhovno-naučne pojmove uhvatiti i uneti u živo sa doživljavanje i saosećanje kosmosa. Za to je dakako potrebno da duhovnu nauku ne smatramo samo kao nešto,kroz što uživamo svoj život,nego da uvek iznova to što daje duhovna nauka oživljavamo u svojoj duši,i sve dalje idući proradimo u mislima. Nije potrebno da budemo pre svega vidoviti,ali moramo se naviknuti da stvari života posmatramo,sa raznih strana u duhovno-naučnom smislu. Zato se stvari kod nas okarakterišu sa najrazličitijih strana . Tada čoveka jednostavno obuzmu doživljaji i nose dušu sa nekim osećanjem,mada još ne sa njenim saznavanjem u život duhovnog sveta, i u duhovno koje se objavljuje materijalno.

No time se ono,što duhovna nauka hoće da učini u saznanju,u umetnosti,u religioznom osećanju,u etičkom htenju, postavlja u naš duhovni život kao nešto o čemu moramo biti svesni,da to kao nešto novo ulazi u današnje obrazovanje. A onaj ko se bavi duhovnom naukom, mora biti svestan toga novoga. Ja sam to juče u jednom drugom slučaju nagovestio: naime u pogledu na to,da mi i sami Hristov impuls imamo da iznova uobličimo i da je naš lik Hrista u stvari vrlo izmenjen prema Mikelanđelovom Hristu. Tako temeljno moramo da preobrazimo naše mišljenje i osećanje,prema novom stanovištu. Tada će čovečanstvo ponovo dobiti slutnju o tome,šta je potpun život,stvarno intenzivni živi život. Jer to je prestalo,gde god pogledamo u svoju okolinu to je prestalo - ono što je još Gete osećao,kada je kazao: „Umetnost mora biti izraz – pravi izraz živih zakona sveta, i ona mora postati interpretacija tajanstvenih zakona prirode“. – To se u sadašnjosti više ne razumeva. S toga vidimo kako se u svim oblastima postepeno od stvarno istinskog života, razdvaja ono što se na jednoj strani pojavljuje kao saznanje,a na drugoj strani kao umetnost. Danas se u umetnosti rado govori o kompozicijama,o sastavljanju pojedinih delova. Možemo reći, da je već sasvim iščezlo ono što je nekada bila umetnost u starim vremenima,a što mora ponovo postati: stvaranje iz same istine stvari. To je u eminentnom smislu-možemo reći- arimanska zavera protiv Istine,koja se danas provlači svetom a koja se pojavljuje,kako u oblastima umetnosti tako i u oblastima saznanja.

U oblasti saznanja, vidimo svuda čvrsto držanje za ono što se samo čulno opaža. Nešto slično vidimo i u umetnosti. Vidimo kako postepeno u ljudima,umire mogućnost da osećaju unutarnju istinu stvari. Tako pak mogu da postanu umetnička dela i čak možemo reći,da im se dive širom obrazovanog sveta,kao romanu: „Jean Christophe“ od Romain Rolland-a.

Ali ako neko stvara iz prave umetnosti,neko ko oseća unutarnju istinu-istinu koja vlada u dubini taj takoreći ne„skuva“takvo umetničko delo kao što je „Jean Christoph“ Taj zna da individualnosti jednog Betovena,Richarda Wagnera, Straussa, Gustava Mahlera imaju svaki za sebe unutarnju istinu. Ako li ih izmešamo,tada stvaramo neprijatan haos jedne dekadentne umetnosti kao što je taj  Jean Christophe,a kome se nažalost svih onih koji imaju veze sa pravom umetnošću /mora se i to reći/,divi sav obrazovani kulturni svet; divi se pošto danas postoji tajna zavera protiv stvarne -suštinske Istine. I ne primećuje se nikako,da se kroz divljenje nekom takvom umetničkom delu činimo greh prema istini, o stvarnoj suštinskoj Istini; kada se umesto živih individualnosti,ističe neka haotična, budalasto sastavljena koještarija.

Moramo već pogledati prema raznim izvorima naopakog,moji dragi prijatelji,iz kojih duše u sadašnjosti tako rado crpe – moramo mirno i hrabro sebi priznati to naopako,da bi smo sebi doveli do svesti onog veoma značajnog impulsa duhovne nauke, njegovo zahvatanje u živi svet istine čovečanstva. A tada ćemo takođe razumeti,da živimo u jednom dobu u kome nam mora postati jasno, da je to što nas gleda sa jedne strane: život leta –život koji se razvija,buja  da je to:Ex Deo nascimur; a smanjeni život, razaranje kroz duševni život ali podižući duh iz tog razorenog života,u naše vreme posle Misterije na Golgoti: „In Christo morimur“. Ali čovečanstvo ne sme da ostane samo na tom tlu,nego kada dođe taj bujni život leta,kada nastupi san –duha zemlje,moramo naći snagu da u snu zemljinog duha razvijemo jedan viši život duše,koji dolazi iz rezultata vidovite nauke. Tada moramo reći:- Tako kakav je svet,jeste život leta: „Ex Deo nascimur“. Život zime,takav kakav je svet i kako je postavljena Misterija na Golgoti: „In Christo morimur“.

Ali idući ka snu spoljašnjeg zemljinog organizma,životu leta,budimo svesni da možemo unositi u to vreme ono što osećamo, iz tog stvarnog sa doživljavanja duhovnog sveta – to što duh unosi u vreme kada zemlja spava: duhovsko raspoloženje. Ako smo dobro osetili: „In Christo morimur“,tada unosimo duhovsko raspoloženje u to stanje spavanja zemlje,time što primamo impulse koje nam može dati duhovna nauka.

„Rođeno smo iz božanskog“,bujni prirodni život leta je svedok za to. Živimo sa Hristom- to osećamo uživljavajući se u život zime. Kada zemlja bdi,uzimamo sa sobom Hristove impulse u život prirode koja odumire: „In Christo morimur“.

A idući ponovo u susret letu,sa Misterije na Golgoti,unosimo duhovno raspoloženje u život,da bi on bio budan u tami leta- u onom što buja,da se usred duhova zemlje koji snevaju,mi sami probudimo u duhu: „Per Spiritum Sanktum Reviviscimus“ !

                                 II – Predavanje:

                                                  Dornach / Geteanum / 24 maj 1915 god.

Pokušajmo najpre da sebi predočimo nešto što je već češće razmatrano u ovoj ili onoj vezi: to je odnos naših misli ,naših predstava prema svetu. Kako možemo sebi predstaviti odnos,naših misli prema svetu?

Zamislimo sebi u jednoj šematskoj skici svet kao spoljašnji krug /vidi crtež/ i sebe prema njemu. Zar ne, pre svega biće nam svima jasno da sebi  stvaramo neku sliku sveta,i da naše misaone slike dolaze do svesnih misli u fizičkom svetu. / O tome smo juče govorili /. To što u našem fizičkom biću postoji kroz našu dušu označimo kao naše misli ovim krugom ( c – mali unutrašnji krug). I želim da kažem,: ovaj krug treba da predstavlja ono što kao sadržinu svoje duše pomoću svoga tela,osećamo kao svoje misli o svetu. A znamo iz raznih razmatranja,da to dakle što nazivamo mislima da se to zasniva na nama u izvesnom ogledanju. Često sam upotrebio poređenje,da smo mi u stvari i kada smo budni u osnovi izvan našeg fizičkog tela,a fizičko telo kao neko ogledalo odslikava ono što nam dolazi do svesti. Dakle,kada sebe zamišljamo kao duševno-duhovno biće,ne smemo u stvari zamisliti sebe tamo gde se – da bi smo to kazali jasno- pojavljuju naše misli kroz naše telo, nego moramo zamisliti sebe van svoga fizičkog tela i u budnom stanju. Tako da sebe sa svojim duhovno-duševnim bićem,imamo u stvari da zamislimo u svetu.

A šta se u stvari ogleda? No kada se u nama pojave misli,tada se nešto ogleda u vasioni. Ono što živi u vasioni i ogleda se u nama,označiću ovim krugom. Tako kao što sam žuti krug ovde u ljudskom organizmu,označio kao sliku u ogledalu nečeg u vasioni,tako ću ono što se u našim mislima ogleda označiti ovim zelenim krugom u samom svetu. Pa možemo reći: to što je ovde označeno ovim zelenim krugom,to je u stvari ono realno- ono stvarno,o čemu su naše misli samo slika- ona slika koju odslikava naše telo. Naravno,ovo se sve misli samo šematski.

Shvatimo li u pravom smislu šta se u stvari događa u našem odnosu prema svetu,tada moramo reći sebi,da se u nama nešto stvara: mnoštvo naših predstava stvara se u nama kao čista slika nečeg,što je napolju u svetu. Sve to što je tu unutra u našoj inteligenciji,jeste slika nečega što je napolju u svetu.

Oni, koji su o pravom činjeničnom stanju takvih stvari u svetu uvek nešto znali,zato su govorili o tome da je ono stvarno,ljudske misaone sadržine u istinu kao misli sveta rašireno u vasioni; i da je to što imamo kao misaonu sadržinu upravo samo slika misli sveta. U nama se ogledaju misli sveta. Kada bi naše biće bilo samo u našim mislima,tada bi to naše pravo biće bilo- po sebi se razume- samo slika. Ali iz cele veze mora nam biti jasno, da naše pravo biće nije u glavi nego da je naše pravo biće u svetu,da mi sebe u samim mislima sveta,u sebi same gledamo. A to što možemo da nađemo u sebi preko ogledalnog aparata svoga tela,to je slika o našoj pravoj stvarnosti. Sve je to već naglašeno u raznim vezama.

Kada se pak u smrti rastvara fizičko telo,rastvaraju se takođe i slike koje nastaju u nama. Ono što ostaje od nas – naša prava stvarnost, to je u osnovi uzevši kroz ceo život učlanjeno u kosmosu,pa kosmos crta samo o samom sebi za vreme našeg života,za naše telo „ogledalnu“ sliku o nama. Vidite tu leži ona teškoća do koje filosofi neprestano dolaze,i koju sa svojom filosofijom ne mogu da savladaju. Velika filosofska teškoća tih filosofa,nije pre svega ništa drugo već ono što oni predstavljaju. Ali promislite,da je iz predstava i iz sadržine svesti upravo isceđeno postojanje. Ono ne može biti unutra,jer sve u svetu je samo ogledalna slika; ne može postojanje da bude unutra, jer sve u svesti je samo ogledalna slika. Filosofi pak traže postojanje kroz svest,kroz običnu fizičku svest,dakle ne mogu ga naći. I sasvim je prirodno što su morale da nastanu takve filosofije,kao naprimer Kantova koja kroz svest traži postojanje. Ali pošto svest sasvim prirodno može da sadrži samo sliku postojanja,ne može se doći do ničeg drugog nego priznati,da se do postojanja nikada ne bi moglo doći sa svešću.

Ko dublje gleda,taj tada zna da je u svemu tome što postoji u svesti- napolju u svetu- ono pravo,ono stvarno koje se odslikava i ogleda u svesti. Ali šta se događa tu u stvari između sveta i svesti? Šta se tu događa to moramo svakako shvatiti kada se bavimo duhovnom naukom. Izvesno je,to su samo slike koje se tu stvaraju preko fizičkog tela. Fizičko telo je stvoreno iz svemira. Ono dolazi tako daleko u toku života između rođenja i smrti,da može stvarati slike- stvara sliku celog čoveka,koju uvek nalazimo kada sebe ogledamo kroz svoje telo. To je samo slika ali je ipak jedna slika. Kakav zadatak ima ta slika u celoj kosmičkoj vezi? Ta slika mora da postoji! – Jer vidite,u trenutku kada iz duhovnog sveta rođenjem uđemo u život,u stvari je takoreći u izvesnom smislu,završena jedna epoha našeg postojanja. Preko ranije – prethodne- smrti, ušli smo u duhovni svet i unosimo u duhovni svet izvesne snage,iživljavamo te snage do onoga što smo u četvrtoj misterijskoj drami,nazvali „ponoćni čas između smrti i novog rođenja“. U drugoj polovini života između smrti i novog rođenja,sabiramo zatim snage.... No kuda bi htele te snage koje tu sabiramo? One hoće da izgrade novo fizičko telo -a kada je gotovo novo fizičko telo- svoj zadatak su izvršile snage, u kojima učestvujemo u drugoj polovini između smrti i novog rođenja. Jer one žele da predstavljaju to  novo telo,one hoće da se sastave u novom telu. Tu sarađuju i trude se stvarno-možemo reći- čitave hijerarhije, oko toga da iz duhovnog sveta čovek može rođenjem da uđe u život,kao što sam nagovestio u drugoj misterijskoj drami,Kapezijusovim rečima: Tu vidimo, kakav utisak čine na ljudsku dušu – kada čovek opazi šta znači,da božanske hijerarhije rade na tome,da svakog čoveka stvore i postave u ovaj svet.

Sa tim snagama i silama- takoreći,pošto stvore čoveka nešto vrlo slično, kao što je to sa starom klicom neke biljke: Stara klica je ispunila svoj zadatak,ona nema drugi cilj nego da rodi drugu biljku. Samo –ta biljka biće pozvana da pomoću sunca ponovo rodi jednu klicu. Kada pak tu ne bi postojao dalji razvitak,život biljke morao bi se završiti sa biljkom .... Tako bi se,kada ovde ne bi izronila slikovita svest,morao završiti čovekov život za obnovom života između rođenja i smrti. Ovo što se tu pojavljuje kao slika sveta,to je nova klica koja prolazi kroz smrt i upravo ponovo kroz smrt,prelazi u jedan novi život. Ta klica je stvarno takva,da ništa ne prenosi od stare realnosti, nego počinje sa slikovitim postojanjem i zaista ne počinje sa ničim- u pogledu na realnost.

Molim vas da shvatite ovde jednu misao,koja je vanredno važna. Pretstavite sebi svoj odnos prema svetu. No dobro,svet je tu i vi ste tu. No vi ste proizašli iz sveta,svet vas je stvorio i vi pripadate svetu. Ali život treba da ide dalje. U tome što je u stvarnosti u vama,što je svet postavio u vas – taj svet koji gledate izvan fizičkog tela,to nije ono što može da povede život dalje. Ali nešto pridolazi: vi posmatrate svet i stvarate sebi sliku- a ta slika dobija snagu,da Vaše postojanje iznese u daleke beskrajne daljine. Ta slika postaje klicom budućnosti.

Ako to nemamo u vidu, tada nećemo nikada ni pojmiti da pored rečenice: „Iz ništa ne postaje ništa“,ima svoju punu tačnost i druga rečenica: „U najdubljem smislu postojanje se stalno stvara iz ničega“. Obe rečenice imaju svoju punu tačnost,moramo ih samo primeniti na pravom mestu. Na taj način ne prestaje kontinuitet svesti. Kada bi ste recimo,probudivši se jutrom našli da od Vas fizički nije ostalo baš ništa. Tako je u stvari, kada idemo u susret novom rođenju ali da imate samo puno sećanje,na ono što se dogodilo, Dakle da imate samo sliku,bili bi ste sasvim zadovoljni. Dublji duhovi su - po sebi se razume- uvek osećali takve stvari. Tako kada je Gete stavio jednu pored druge dve pesme: „Nijedno biće ne može da propadne u ništa“,a neposredno je prethodila pesma čiji je smisao:“Sve mora da propadne u ništa ako hoće da se održi u postojanju“. Te dve pesme stoje kod Getea kao prividna oprečnost,sasvim jedna do druge,neposredna jedna za drugom

Ali za običnu filosofiju,tu se nalazi jedan greben pošto se ona stvarno mora uspeti u negaciju postojanja.

No vidite,moglo bi se sada opet postaviti: šta se tu u stvari ogleda ako su,sve to što se ovde ogleda samo,misli sveta? Kako smo onda sigurni da tamo napolju u svetu, imamo neku stvarnost? Tu dolazimo pak do nužnosti da priznamo,da se preko obične ljudske svesti uopšte ne može doći do stvarnosti,nego da se do stvarnosti može doći samo kroz onu svest,koja se u nama samima uspinje u regionima gde su Imaginacije,i dolazimo iza karaktera imaginacija. Tada nalazimo da tamo napolju u svetu,iza onoga što sam označio kao zeleno,upravo nisu samo misli sveta: da su te misli sveta izrazi za biće. No ona su obavijena velom misli sveta,tako kao da je ljudska unutrašnjost obavijena sadržinom svesti. Dakle mi gledamo u svet; držimo da imamo svet u našoj svest,tu nemamo ništa,  čistu ogledalo- sliku. Ono što se ogleda samo su same misli sveta. Ali te misli sveta pripadaju realnim stvarnim bićima. Bićima koja poznajemo kao duhovno-duševna bića: kao grupne duše nižih carstva,kao ljudske duše, kao duše viših hijerarhija itd.

Poznato vam je pak,da se zemaljski razvoj čovečanstva deli na dve polovine: u davna doba postojala je neka vrsta „snolike“vidovitosti. Kroz ovu vidovitost sličnu snu,ljudi su znali,da iza ovog sveta kojeg ljudi shvataju mislima,postoji svet stvarnih duhovnih bića. Jer u staroj snolikoj-vidovitosti,ljudi upravo nisu opažali samo misli kao što ni noviji vidovnjak- koji je kroz metode knjige:“Kako se stiču saznanja viših svetova“?. Možda ponovo došao u jedan odnos prema svetu- takođe ne oseća puke misli, nego bića. Ja sam to često puta pokušao da učinim očiglednim,tako da sam kazao u jednom od predavanja u Minhenu: „stavimo glavu u bića -tako kao kada bi smo stavili glavu u neki mravinjak- misli počinju da postaju kao bića i da žive“. Tako je bilo kod ljudi u stara vremena. U svome opažanju svesti oni su živeli ne samo u mislima,nego su živeli u biću sveta. Ali bilo je potrebno – iz kojih razloga je bilo potrebno znamo iz raznih održanih predavanja- bilo je potrebno da se ta stara vidovitost nekako zamrači,ugasi. Jer da bi čovek dobio svoju sadašnju svest,koja mu je nužno potrebna da bi došao do stvarne unutrašnje slobode,bilo je neophodno da se polako ugasi i da iščezne stara vidovitost. Moralo je da dođe jedno doba,kada je čovek ostao upućen na ono što može opažati u svetu bez ma kakve vidovitosti. Tada je on naravno bio odsečen od duhovnog sveta,ako bi se ekstremno izrazili po sebi se razume,da su uvek bili tu pojedini duhovi koji su mogli da gledaju u duhovni svet. No dok je stara vidovitost bila ono što je opšte,tokom vremena odsečenost od vidovitih postala je nekako spoljašnjom kulturom čovečanstva. A mi ponovo tražimo,kroz naše duhovno-naučne težnje, da u tu kulturu čovečanstva,usadimo svesno sticanje vidovitosti. Tako d možemo reći: tu su dva doba razvitka zemaljskog čovečanstva,koja su razdvojena jednom srednjom epohom. Jedno doba u kome je vladala snolika -vidovitost:  ljudi su znali da su povezani sa duhovnim svetom; znali su da se u svemiru pojavljuju ne samo misli, nego da su svetska bića iza misli,da smo mi samo oni koji misle- te svetske misli. Zatim će doći jedno doba kada ćemo to ponovo znati,no znaćemo kroz vidovitost koju će čovek sam izvojevati- a između toga nalazi se epizoda,kada su ljudi odvojeni. Pogledamo li dublje i ono što je tu rečeno,moramo kazati:u stvari moramo očekivati da je u razvoju čovečanstva,jednom nastupilo to da su ljudi opažali:-da nema nikakvog smisla misliti,da su misli unutra u mozgu. Jer kad bi samo te misli- te slike bile tu unutra,tada bi bilo najbolje da obustavimo svako mišljenje! Jer čemu bi trebalo da mislimo o nekom svetu, ako taj svet ne bi sadržavao u sebi nikakve misli ?

Izvesno je u 19 veku,da su ljudi vrlo zadovoljni sa time- da svet ne bi sadržavao misli,a ipak su razmišljali o svetu. Nego 19 vek je upravo preko prisnih stvari života,raširio ne imanje misli,a imalo je zadatak da donese to ne imanje misli. Pa ipak smemo pretpostaviti,da je nekada možda neki čovek došao na to da na sledeći način razmisli,da jednom kaže sebi: ima nekog smisla samo kada pretpostavimo,misli. Kad bi taj čovek mogao odmah da uz napreduje do naše duhovne nauke,tada bi imao da kaže:-Izvesno je, da su tamo napolju u svemiru,misli; ali to su upravo i bića koja neguju te misli. To su bića Viših duhovnih -hijerarhija.

Ali to vreme mora tek doći-takoreći pošto je čovečanstvo palo duboko u materijalizam ... to znači u verovanje: da opet nema nikakvih misli.

Mogli bi smo pokušati da onog čoveka,koji je obrazovao sebi ovu misao: „Tu unutra (u mozgu) misli mogu da budu samo slike velike svetske misli“. Mogao bi se taj čovek pokušati pronaći u Hegelu,no ipak se to ne bi sasvim slagalo. Jer Hegel je živeo u jednom dobu u kome se ako hoćete,već i kroz ono što je prethodilo u Fihteovoj opoziciji protiv Kanta,moglo crpeti takoreći,iz novo izniklih klica jedne duhovne svesti. Hegelova filosofija ne bi se mogla začeti,da u materijalističko doba nije pala iskra duhovnog mišljenja. Mada je Hegelova filosofija još u mnogom pogledu, neka racionalistička slava iz koje je isceđen duh, ipak su se te misli o svetskoj logici mogle shvatiti samo iz svesti,da duh postoji u svetu. Kada je došao tragičan trenutak,samo ono što se naziva Hegelovom filosofijom,to ne bi moglo da bude ono što bi bilo u stanju da kaže sebi: - u svetu napolju su misli,a te misli su nešto stvarno realno- ono tačno stvarno realno-.  I gde bi smo bili u dobu koje je tako daleko došlo,da je čak obavilo velom sve ono duhovno pa istovremeno kazalo:- Misli su ono realno u svetu,a iza tih misli ne mogu da budu nikakva duhovna bića? To nije potrebno da izrazimo,već treba da to takoreći samo nesvesno osetimo,tada bi smo stojeći u svetu kazali sebi: da to u stvari nije sa individualnim životom!  Individualni život ima pak u osnovi samo vrednost između rođenja i smrti: jer ono što je stvarno,nisu ljudske misli nego su svetske misli. To je svetska inteligencija ... ali svetska inteligencija bez bića. A mislim da ne možemo zamisliti veću tragiku,nego kada bi možda do tog unutrašnjeg osećanja saznanja,recimo bi došao neki katolički sveštenik.!

Ono što se događa- događa se iz nužnosti. Uzmimo da bi do toga došao čak i neki katolički sveštenik,on bi do toga mogao da dođe veoma lako, jer sholastika je divno školovala mišljenje,i samo kada imamo mišljenje oskudno mislima a ne školovano mišljenje,možemo verovati da su misli samo u glavi,a ne napolju u svetu. Tada bi taj katolički sveštenik,nekako sam sebi oduzeo tlo ispod nogu: jer bi on imao da dokazuje, da on priznaje  kao večno,samo ono što su svetske misli. Tada bi on imao da izbriše čitav svet, za koji mu je bilo takoreći propisano da kroz objavu,veruje kao u duhovni svet.

Zaista možemo reći: ono što se kroz duhovnu nauku može pretpostaviti,to se i događa u svetu. Kada naje negde potrebno da čvrsto pretpostavimo kao nužnost,i da moramo reći: mora da je nekada bio  jedan momenat u svetu kada se osećalo tako nešto, tada je postojao taj momenat sasvim sigurno. I kada je taj momenat prošao čak ne zapažen, on je postojao.

Kada danas spoljašnjem svetu, koji često veruje da je već prevazišao materijalizam,ali koji se u tom pogledu strašno obmanjuje. Kad danas stojimo pred spoljnim svetom onda se prvenstveno radi o tome,da prvo ljudima iznesemo misli- da ono što imamo u sebi kao svet opažanja,jeste ogledanje istine i da smo u stvari sa svojim duhovno-duševnim bićem,uvek izvan svog fizičkog tela. Ja sam to već jednom ovde u drugoj vezi naglasio i kazao,i tada sam upozorio na to,da sam ja to saznajno teorijski kao filosof zastupao na poslednjem kongresu filosofa u Bolonji (april 1911god:“Psihološke osnove i teorijski saznajni položaj teosofije“). Samo na žalost tada nijedan filosof, nije nešto razumeo od toga što je u stvari trebalo da se smatra filosofski. Čak je predsednik bio čuveni filosof Dajsen. Posle toga on je kazao: „Ja sam već nešto čuo o teosofiji- čitao sam jednu brošuru koju je Franc Hartman napisao protiv teosofije“! To je tada samo kazao Dajsen ! Jedan od onih koji je kao što znate,najpoznatiji u oblasti:Indologije,čak najviše poštovani filosof sadašnjosti.

Moramo biti načisto o tome, da prvenstveno mora biti: da ovaj odnos duhovnog i duševnog prema telu - pre svega svesti o svetu,objasnimo da to čovečanstvo razume. Tada će već duh, koji deluje tu u toku razvitka čovečanstva,ovo dovesti dotle da će ljudi upravo više saznati,nego što se moglo saznati u 18 veku. Da će ljudi videti iza sfera duhovnih hijerarhija,i saznati da je: „Entedement“,ono što hijerarhije iživljuju kao misaonu sadržinu sveta,tako što mi kroz naše biće – inteligenciju.

No mnogo toga, biće bez daljnjeg sjedinjeno sa ovim preokretom u duhovnoj svesti čovečanstva,o kome smo uvek pa i ovih dana govorili u izvesnoj vezi. Jer moji dragi prijatelji,o tome se pre svega radi kod nas – moram to uvek da ponovo naglasim- da u sebe primamo ne samo neko znanje,nego da sa svim nitima svoga duhovno-duševnog bića,sjedinimo sebe sa rezultatima duhovnog ispitivanja. Tako da učimo u smislu duhovnog ispitivanja- da mislimo,u smislu duhovnog istraživanja - da osećamo. Tada ma gde da stojimo u životu,gde nas je postavila karma – da li imamo neko više materijalno ili više duhovno zaposlenje- ono što u sebi duhovno osećamo što je u nama aktivno,zaista ćemo unositi u naše pojedine ogranke života.

I to se mora reći: Ko od nečeg drugog, a ne od nekakvog takvog duhovnog udubljivanja čovečanstva, očekuje neki napredak-jedan stvarni napredak kulture,taj će ga uzalud očekivati ako bi se za njim samo moralo ići. Ono što čovečanstvo stvarno vodi dalje,biće samo ovo duhovno udubljivanje,jer događaji koji se inače zbivaju,oni će se moći dovesti do jednog uspešnog završetka,samo ako postoji što je moguće više duša,koje mogu da duhovno nešto osećaju i misle. Mora se sresti duhovno mišljenje sa onim što se inače događa u svetu,da bi postojao napredak u budućnosti kulture.

Šta se mora iživeti kao karma materijalizma,to doživljavate sada kada gledate oko sebe,šta se događa u svetu. To je karma materijalizma koja se iživljava. A onaj ko može da gleda u ovakve stvari,naći će u ovim pojedinostima- karmu materijalizma koja se iživljava.

Naći će se put u uspešnu budućnost,samo ako se orijentišemo kroz to što se – možemo reći, sa osećanjem duša pokazuje pod vođstvom Hristovog impulsa,u ravnoteži između Arimana i Lucifera; kada se to osećanje duše orijentiše na rezultatima duhovne nauke. I ne smemo se moji dragi prijatelji,predavati nikakvoj iluziji o tome, da se ovo osećanje mora stvarno crpeti samo iz duhovne nauke i da mu se suprotstavlja sve drugo u sadašnjem svetu; i da se mi sami stavljamo nasuprot nauci ako sebe ne nađemo spremnima,da se potpuno uputimo u njen smisao. Jer samo ona (duhovna nauka) u pogledu na sadašnje čovečanstvo,ima veze sa čovekom kao takvim- stvarno ima vezu sa čovekom kakav je danas. Danas sve ide u sadašnjem čovečanstvu cilju,da čoveka kao takvog odriče, pa da nešto drugo postavi a ne čoveka, kao ono za što se mora boriti,raditi i na šta treba misliti. Mora se iznova apelovati-bar na osećajni svet- onih koji hoće da stoje u oblasti duhovne nauke: ono najveće u novijem razvitku koje sadrži klice i koje čovečanstvo mora postići,ono najveće je postignuto na taj način što se povuklo u izvesnim strujanjima kulture čovečanstva. Ono što se može nazvati samo nacionalna kultura,samo nacionalne aspiracije. Jer prava težnja ide ka tome,da se u toku razvitka čovečanstva ono nacionalno savlada pomoću duhovnog. Protiv napretka čovečanstva,radi sve to što se odnosi na ujedinjavanju teritorija sveta sa nacionalnih gledišta. Baš tamo se kadkada može u najlepšoj meri razvijati ono,što vodi napred gde izdvojeno- razdvojeno od nekog ukupnog masiva,živi jedan deo narodnosti odvojen od velike mase narodnosti. Kao nešto stvarno značajno učinjeno je time,što van Nemaca u Nemačkoj im a Nemaca još u Austriji-odvojeno od ovih,i Nemaca u Švajcarskoj-odvojeno od njih. I bilo bi suprotno ne samo napretku što se inače misli,nego suprotno ideji napretka, misliti da bi neka jednoobraznost pod jednom nacionalnom osnovnom misli,trebalo da spoji ta tri člana u jednu jedinstvenu narodnost,gubeći iz vida ono veliko koje dolazi baš kroz naše političko razdvajanje. I ne naslućuje se nikako koliko je beskrajno gorko i tužno,kada se nacionalno gledište za stvaranje političkih odnosa sa izvesnih strana danas ističe kao jedino,kada se sa nacionalnih gledišta teži ka razgraničenji- ma i odvajanjima. Može čovek stajati daleko od svake politike,ali ga obuzima tuga kada se iznose na prvo mesto te snage,koje teže protiv svakih stvarnih naprednih snaga.

Tužni su duhovi, kojima se takve reči otimaju iz duše,dragi moji prijatelji! Ali držimo se čvrsto drugih duhova,na koje je ukazano juče i prekjuče /na one Duhove na koje se odnosi treći član naše izreke: „Per Spiritum Sancktum Reviviscismus“.

Držimo se čvrsto svesti, da duša može da nađe put u duhovne svetove. I da je u našoj epohi došla tačka razvoja,kada je u duhovnom svetu obeleženo, da se u čovečanstvo ulije nova objava,naučna objava duhovnog bića. Tako da može da obuzme ljudske duše,pa da im može dati ono što trebaju sada i za budućnost.

Smemo reći,dragi moji prijatelji: dođe li na mesto sadašnjeg opet neko mirno vreme,moći ćemo još sasvim drugačije govoriti – ako to ne spreči sasvim naročito neprijatna Karma- nego što smo do sad govorili na duhovno naučnom tlu. No sve to pretpostavlja, da nam duhovna nauka ne bude samo neko znanje,nego stvarni svetski duhovski dar- poklon; da duhovnu nauku stvarno ne sjedinjavamo samo sa svojim razumom,nego da je sjedinjavamo sa svojim srcem. Jer tada će se kroz sjedinjavanje duhovne nauke sa snagom našeg srca,“ugrudvati“ ono što iz duhovnog sveta hoće dole,ka ognjenim jezicima koji su duhovski jezici.

Ono što iz duhovnog sveta hoće dole- kao duhovski dar-privlači u ljudskoj duši ne razum,nego srce. Oduševljeno srce, koje može osećati sa duhovnom naukom,ne samo znati o duhovnoj nauci. Pa ukoliko se prisnije oduševi vaše srce,kroz kadkad prividne i hladne apstrakcije duhovne nauke- mada se skoro uvek nastoji da se izloži samo ono konkretno- utoliko bolje,moji dragi prijatelji. A ukoliko više, čak takvu misao kao što je juče izražena,možemo sjediniti sa svojim srcem,utoliko bolje.

Jednu polovinu fizičkog sveta- kazali smo,čovek obično opaža samo kao materijalista: ono što raste,što buja. Ali moramo gledati na razaranje,moramo gledati ipak da nam se razaranje ne nameće kao onom,koji ono što je razoreno smatra odlaskom u puko ništa- ništavilo. Moramo u svemu tome što je istovetno razaranju,takođe ponovo sagledati : uzdizanje,rađanje duhovnoga, moramo i sebe sjediniti sa tim što kroz rezultate duhovne nauke - kao duhovni život,kao ono duhovno možemo osetiti i unutrašnje doživeti. Tada ćemo sve više osetiti istinu izreke: „Per Spiritum Sansktum Reviviscimus“!

Imaćemo naučno poverenje, da se snagom duha probudimo za duhovni svet. I osećamo ne sa ponosom nego sa svom skrušenošću,u naše teško vreme: u naše vreme koje našim osećanjima postavlja toliko mnogo pitanja,na koja se može odgovoriti samo ako se duhovna nauka,stvarno unese u srce. Ne želim ničiju gordost da podstičem,no ipak želim da ponovim jednu reč,koja je jednom rečena kada je takođe pri velikoj prilici bila reč o tome,šta treba da se dogodi kroz duše koje su nešto primile,koje bi trebalo da to iznesu napolje. Tim dušama je- takođe, ne da bi se podstakla njihova gordost,nego apelujući na njihovu skromnost,skrušenost rečeno: „Budite so zemlji“!

Shvatimo za nas- moji dragi prijatelji,reč u pravom smislu: „Budite so zemlji“. I postanimo svesni toga da upravo,kada će plodovi- plodovi zemlje natopljenu krvlju biti tu- ti plodovi neće uspevati,bez duhovnosti: da će zemlji tek zatim biti vrlo potrebna – so.

Primite ovo kao krvlju srca natopljene reči u svoja sopstvena srca,u svoju sopstvenu dušu o ovom prazniku Duhova,o kome u naznačenom smislu želimo da potpuno prožmemo svoje čitavo biće, sa istinom: „Per Spiritum  Sancktum Reviviscimus“.!

                                ************

          OKULTNI  ZNACI  I  SIMBOLI

 Rudolf Štajner

       Ga: 101                      

                                 Četiri predavanja održana u Štutgartu od 13 do 16 .9. 1907 god.

                                                               I –

            S R V A RA L A Č K I   K O S M I Č K I  T O N

    PREPLAVLJUJUĆE BOJE I STVARALAČKE SNAGE - AKAŠE

                      

Ova četiri predavanja,koja će se održati ovde u Štutgartu biće pomalo intimnijeg karaktera,pošto možemo pretpostaviti da je publika većinom sastavljena od članova,koji su upoznati sa osnovnim idejama okultnog učenja. Prema tome,verovatno žele da se bliže upoznaju sa intimnijim detaljima iz sfere duhovne nauke. Ono čime ćemo se baviti u ovim predavanjima su,okultni znaci i simboli u odnosu na astralne i duhovne svetove,a niz njih će biti izložen u svom dubljem značenju. Želim da vam skrenem pažnju na to da će prve dve lekcije zvučati neobično,i da će tek u trećoj i četvrtoj glavi biti u potpunosti dato objašnjenje. Ovo je naravno zbog prirode materijala,jer predavanja o duhovnoj nauci ne mogu ne mogu biti ista kao predavanja iz drugih oblasti,koja su izgrađena matematički od jednostavnih elemenata. Mnogo toga što će izgledati nejasno, kasnije će postati jasno i razumljivo.

Simboli i znaci,ne samo u običnom svetu veći u duhovnom,često odaju utisak da samo približno označavaju nešto. To nije tačno. Znate naprimer,da su razne planete univerzuma označene znacima. Znate da je čest znak u teosofskim alegorijama tzv. „pentagram“. Dalje znate,da se svetlost u raznim religijama spominje u smislu mudrosti, duhovne bistrine. Ako se sada upitate o značenju takvih stvari,onda možete čuti ili pročitati da nešto ima ovo ili ono značenje. Trougao,bi npr. označavao Sveto Trojstvo i sl. Često puta su i u teosofskim spisima interpretirani,mitovi i legende; kaže se da „znače nešto“. Zadatak ovih predavanja će biti da se dođe iza smisla,iza bića ovog značenja,da se prepozna stvarnost tih simbola. Objasni ćemo ovim primerom,šta to znači?

Razmotrimo“pentagram“. Znamo da je na njega utrošeno mnogo nerazum – ljivog  razmišljanja; ovo nije briga okultizma. Da bi smo razumeli šta okultisti kažu o pentagramu,moramo se podsetiti na sedam osnovnih delova ljudskog bića; a etersko telo je iznad svega naročito važno u ovim razmatranjima. Vi znate da etersko telo pripada sferi okultnog,ono se ne vidi fizičkim očima. Da bi ste ga opazili neophodne su metode vidovitosti. Tada će biti očigledno da se suštastvenost eterskog tela,ne sastoji u njegovom pojavljivanju u obliku fine nejasne formacije. Za njega je karakteristično da se sastoji od raznih struja,koje protiču kroz njega. Ono je u stvari kao arhitekta,graditelj fizičkog tela. Kao što se led stvara od vode,tako se i fizičko telo stvara od eterskog tela, koje je kao okean preplavljeno mnogim strujama,koje teku u svim pravcima. Među njima je pet glavnih struja. kada stojite raširenih nogu i ruku,možete tačno pratiti pravce ovih pet struja. One  čine pentagram.

Svako nosi ove struje sakrivene u sebi. Zdravo etersko telo se pojavljuje tako,kao da su ove struje njegov koštani okvir. Ne smete zamisliti da je sve što se tiče eterskog tela skriveno iznutra,jer kada se osoba kreće, ove struje se u stvari kreću kroz vazduh. Ovaj pentagram je pokretan kao čovekov fizički skelet. Dakle,kada okultista govori o pentagramu kao o čovekovoj figuri,ne govori kao o nečem što je izmišljeno,već kao što anatom govori o skeletu. Ova figura- forma je zaista prisutna u eterskom telu. To je činjenica.

Iz ovih kratkih razmatranja,vidimo kako stoje stvari u vezi stvarnog značenja simbola. Svi znaci i simboli koje srećemo u okultizmu,usmeravaju nas prema takvim realnostima,i najvažnije je da na tom putu dobijamo indikacije za korišćenje tih figura. Onda su oni sredstva za dostizanje saznanja ili vidovitosti. Niko ko duboko razmišlja o pentagramu neće biti neuspešan,ako to sa strpljivošću čini - mora se udubiti u pentagram,kao takav; onda će naći struje u eterskom telu. Nema smisla u izmišljanju veštačkih proizvoljnih značenja ovih simbola. Moramo ih postaviti ispred našeg unutarnjeg oka,onda oni vode do okultnih realnosti. Ovo je slučaj,ne samo sa onim što se nalazi u domenu teosofije,već sa simbolima i znacima sadržanim u naj različitijim religioznim spisima,jer su ti spisi bazirani na okultizmu. Kad god neki prorok ili osnivač religije govori o svetlosti i time ukazuje na mudrost,on to ne čini zato što to smatra samo genijalnom slikom. Okultista bazira svoje misli na činjenicama. Zato njemu nije važno da bude genije, već istinit ! – Kao okultisti moramo se odreći nezakonitog razmišljanja,ne možemo donositi proizvoljne zaključke i sudove. Korak po korak uz pomoć duhovnih činjenica,mora biti razvijeno ispravno razmišljanje. Ova slika svetlosti ima dubok smisao,ili bolje rečeno- to je duhovno naučna činjenica. Da bi ovo prepoznali,vratimo se čovekovom biću.

Astralno telo,je treći član čoveka. Ono je nosilac radosti i tuge, pa čovekovi unutarnji duševni doživljaji zavise od njega. Biljka nema astralno telo,pa zato ne doživljava radost i tugu kao životinja. Ako danas neki prirodnjak, koji ispituje prirodu govori o osećajnosti biljaka,onda se ono što on govori bazira na totalnom nerazumevanju osobina osećajnosti. Do tačne predstave astralnog tela dolazimo samo ako pratimo razvoj,kroz koji je ono prošlo tokom vremena. Znamo da je čovekovo fizičko telo, najstariji i naj komplikovaniji član njegovog bića. Njegovo etersko telo je nešto mlađe; a njegovo astralno telo još mlađe; a od svih je najmlađe njegovo Ja – kao četvrti član. Fizičko telo,ima sa sobom dug razvojni put kroz koji je prošlo u toku četiri planetarna utelovljenja. Na početku ovoga razvoja naša planeta je u ranijem /prvom/ utelovljenju,nazvano stanje starog  Saturna. U to vreme čovek nije postojao u svojoj današnjoj formi, jer je na st. Saturnu postojala samo klica /zametak/ fizičkog tela,a nedostajala su sva ostala  tela: etersko telo,  astralno telo i td. Tek je na drugom utelovljenju Zemlje /na Suncu / dobio etersko telo. U to vreme je ljudsko etersko telo imalo formu pentagrama. Kasnije se ovo nešto izmenilo,jer se na trećem utelovljenju Zemlje /u fazi Meseca /,astralno telo sjedinilo sa eterskim telom. Tek onda se st. Mesec transformisao: u današnju Zemlju. A na tri već oformljena tri tela, tek je dodato čovekovo Ja /na Zemlji /.

Gde su onda bila ta tela pre svog otelotvorenja u ljudskom biću? – Gde je bilo ono što se otelotvorilo kao etersko telo- na Suncu? Gde je to bilo u periodu Saturna? – Bilo je u okolini Saturna,kao što danas vazduh okružuje Zemlju. Isti je slučaj bio sa astralnim telom u periodu Sunca,ušlo je u čovekovo biće tek u periodu Meseca. Sve što je ušlo kasnije,već se ranije nalazilo u okolini. Ovako možete zamisliti staro Sunce: ne od kamenja, biljaka i životinja kao danas u slučaju Zemlje,već od ljudi koji su se razvili do stanja- (ljudi-biljaka). Postojala je takođe neka vrsta minerala. To su bila dva carstva prirode prisutna na st. Suncu. Ne smete mešati st. Sunce sa današnjim. Staro Sunce je bilo opkoljeno moćnim astralnim svetlosnim štitom. Postojao je i vazdušni štit oko Sunca,štit koji je bio istovremeno astralan i svetlosan.

Danas čovek poseduje:fizičko telo,etersko telo, astralno telo i „Ja“. Kada Ja radi na astralnom telu- oplemenjujući ga intelektualno,moralno i duhovno- onda astralno telo postaje: Duhovno Ja – ili Manas. To je sada tek počelo,ali kada se u budućnosti dovrši, kad čovek transformiše svoje astralno telo,onda će ono postati fizički svetlo. Kao što semenka,u sebi sadrži celu biljku,tako vaše astralno telo sadrži u sebi seme svetlosti. Ono će prostrujati u svet prostora, čovek će pročišćenjem i oplemenjivanjem svog astralnog tela, uticati na razvoj i formaciju tog semena. Naša Zemlja će se transformisati u druge planete. Danas je ona tamna. Kad bi je gledali iz svemira videli bi da ona zrači samo reflektovanom sunčevom svetlošću. Jednoga dana ipak će postati svetlo nosna  -svetla zbog činjenice,da će do tada ljudska bića transformisati celokupna svoja astralna tela. Celokupnost astralnih tela,prostrujaće kao svetlost u prostor sveta- kao u vreme starog Sunca. Na njemu je bilo viših bića na njihovom ljudskom nivou,i ova bića su imala svetlo nosna astralna tela. Biblija sasvim tačno naziva ova bića: Duhovi svetlosti ili Elohimi.

Šta čovek unosi u svoje astralno telo? – Ono što nazivamo dobrota i zdrav razum. Ako posmatramo divljaka koji je još uvek na nivou ljudožderstva,koji upražnjava  slepo svoje strasti,moramo reći da on stoji još niže od životinje,jer životinja još nema razuma niti svest o svojim postupcima. Međutim naj inferiorni čovek poseduje,Ja. Učen čovek razlikuje se od divljaka zbog činjenice,da je on već radio na svom astralnom telu. neke svoje strasti shvatio je tako,da sebi može reći:“ovu mogu upražnjavati a onu ne mogu“. Neke potrebe i strasti menja u plemenitije strukture,koje naziva svojim idealima. Sve su to transformacije astralnog tela. Divljak ne može računati i stvarati sudove,ovu osobinu čovek je dobio kroz rad na svom astralnom telu tokom mnogih inkarnacija- života. Ono što se razvija kad čovek postepeno oplemenjuje svoj sadašnji nesavršeni oblik, da bi postao ono biće svetlosti o kojem smo govorili,taj razvoj nazivamo: upijanje mudrosti. Što više mudrosti poseduje astralno telo,to će više svetlosti zračiti. Elohimi,duhovna bića koja su živela na Suncu,bila su skroz protkana mudrošću. Kao što su naše duše vezane za naša tela,tako se mudrost vezuje za svetlost koja isijava u kosmički prostor. Vidite,odnos između svetlosti i mudrosti nije izmišljena slika,zasnovana je na činjenici. To je istina. Tako se objašnjavaju religiozni spisi,koji govore o svetlosti kao simbolu mudrosti.

Za učenika koji želi da razvije svoju sposobnost vidovitosti,od velike su važnosti sledeće vežbe. Prvo,treba da zamisli prostor u potpunom mraku,da spreči svetlost zatvaranjem očiju ili da bude u  noćnom mraku,onda treba postepeno svojim unutrašnjim snagama,da stvori sliku svetlosti. Ako vežba na pravilan način,može stvoriti sliku potpuno osvetljenog prostora. Putem unutarnjih sila može se stvoriti svetlost- ne fizička svetlost, nego prethodnica onoga što će kasnije postati vidljivo,ne fizičkom oku nego finim organima percepcije. Ova unutrašnja svetlost u kojoj se javlja stvaralačka mudrost,naziva se astralnom svetlošću. Kada učenik meditacijom stvori svetlost,ona će istinski za njega postati njegova odora, za duhovna bića koja zaista postoje,kao Elohimi. Ova bića svetlosti, kakva će nekada ljudska bića postati,čak su i sada prisutna. Ovo je put kroz koji su prošli svi oni ljudi,koji znaju o duhovnom svetu iz sopstvenih iskustava.

Kroz neke druge metode o kojima ćemo kasnije pričati,ljudsko biće može dostići jedan nivo,na kojem se kroz njegove unutarnje snage,pojavljuje prostor kao nešto drugo. Kada radi određene vežbe,prostor neće samo biti preplavljen svetlošću mudrosti, već će se ogledati – biće ozvučen. U drevnoj Pitagorinoj filosofiji -spominje se kao što znate,harmonija sfera. Tu sferu bi trebalo da zamislimo kao kosmički prostor,prostor u kojem zvezde lebde. Obično se smatra da je ovo izmišljena slika,ali to nije poetsko poređenje već realnost. Kada prema uputstvima čovek dovoljno vežba,on nauči da sluša stvarnu mu8ziku koja se prostire kroz prostor. Kada prostor tako počne duhovno da odzvanja, tada se može reći da je osoba u Devahanu. Ovi tonovi su duhovne suštine,oni ne obitavaju u vazduhu,već u daleko višoj prefinjenoj tvari – Akaši. Prostor oko nas je stalno ispunjen takvom muzikom,i postoje određeni osnovni tonovi. Možete dobiti predstavu o ovome ako pratite sledeće misli,koja će sigurno matematičkim astronomima izgledati potpuno suludo. Ranije smo spomenuli da se naša Zemlja postepeno razvila. Prvo je bila Saturn,pa je postala Sunce,onda Mesec,pa potom – Zemlja. Vremenom će postati: Jupiter,Venera i Vulkan. Sada se možete pitati: „Ali danas još postoji Saturn na nebu; u kojoj je vezi prvo utelovljenje Zemlje sa ovim Saturnom“? – Naš današnji Saturn je dobio ime u prastara vremena,kad su mudri ljudi davali smislena imena stvarima. Dato mu je ime zbog njegove prirode, danas se to više ne radi. Uran, npr. nema opravdan naziv jer je otkriven kasnije.

Ono što vidimo na nebu je Saturn,koji je u odnosu na Zemlju- kao dete prema starom čoveku. Jednog dana Saturn će postati Zemlja. Kao što je neubedljivo,da se starac razvio iz dečaka koji stoji pored njega,isto tako da se Zemlja razvila iz Saturna,koji danas stoji na nebu. Isto se odnosi i na ostala nebeska tela. Sunce je takvo telo kakva je Zemlja nekad bila,ona je napredovala. Kao što dečak stoji pored starca,tako planete stoje na nebu. One su na raznim stupnjevima evolucije,kroz koje je naša Zemlja – sada na četvrtom stupnju već prošla,i kroz koje će delimično proći u budućnosti. Planete su u određenim odnosima jedna prema drugoj,pa okultista te odnose izražava drugačije nego astronom.

Vi znate da se Zemlja okreće okolo Sunca,da Merkur Venera kao Zemljine sestre to isto čine,a znate takođe da se i Sunce kreće. Okultna astronomija je sprovela precizna istraživanja ovih odnosa. Istražila je ne samo kretanje Zemlje i drugih planeta,već i samog Sunca. Ovde dolazimo do jedne strogo određene tačke u kosmičkom prostoru,koja je neka vrsta duhovnog centra,oko koga se Sunce i sa njim Zemlja i ostale planete okreću.   Različita tela se pak, ne kreću istim brzinama. Upravo ovaj odnos njihovih brzina kretanja,odredila je okultna astronomija. Počela je od činjenice,da kad gledamo: Mars, Veneru itd. da se ova tela kreću različitim – određenim brzinama,dok zvezdano nebo prividno miruje. U smislu istinskog okultnog istraživanja,ovo mirovanje je samo prividno. U realnosti zvezdano nebo pređe određenu razdaljinu u 100 godina,i ova razdaljina koju nebeski svod pređe označena je osnovnim brojem. Ako zamislite ovo kretanje i uporedimo ga sa planetarnim kretanjem,otkrivamo da je Saturnovo kretanje dva i po puta brže od Jupiterovog; Jupiterovo pet puta brže od Marsa; a Marsovo duplo brže od Meseca. Međutim,Saturnovo kretanje 1200 puta brže od celog nebeskog svoda.

Kada nastane fizička –muzička harmonija,to se bazira na činjenici,da se različite strune pokreću različitim brzinama. U saglasnosti sa brzinom s kojom se pojedinačne strune kreću,dobija se viši ili niži ton i mešanje tih tonova stvara harmoniju. Kao što vi ovde u fizičkom svetu primate muzičke impresije od vibracija struna,tako onaj koji je dospeo do stanja „zvučne vidovitosti“/ u Devahanu/,čuje kretanje nebeskih tela. Kroz odnos različitih brzina planeta,osnovni tonovi harmonije sfera stvaraju taj zvuk u kosmosu. Tako je škola – Pitagorejaca,opravdano govorila o nebeskoj harmoniji. To možemo čuti sa duhovnim ušima. Kada raspršite fini prašak podjednako po tankoj bronzanoj ploči,pa onda povlačite violina- gudalom po njenoj ivici,prašak će obrazovati jasne linije. Stvoriće se razne vrste formi- figura,u zavisnosti od visine tona. Zvuk utiče na raspodelu materije. Ovi oblici se zovu:- Chladny figure-. Kada se duhovni ton nebeske harmonije ozvučio u univerzumu,organizovao je planete u njihovim odnosima. Ono što vidite rasprostranjeno u svemirskom prostoru,postavljeno je kreativnim tonom  božanske mudrosti. Iz činjenice da je ovaj ton ozvučio svetski prostor,materija se oformila u sunčev sistem, tj. planetarni sistem. Dakle vidite da je izraz“nebeska harmonija“,nešto više od genijalnog poređenja. To je realnost.

Sada idemo na drugo razmatranje. Svako ko se duže bavio Antroposofijom, zna da je naša Zemlja,u sadašnjem utelovljenju prošla kroz više nivoa razvitka. Ono što je danas kamen i metal,nekad je teklo kao što danas gvožđe teče u livnicama. Tvrdnja, da u to vreme nisu mogla postojati živa bića,neodrživa je. Jer je ljudsko telo bilo prilagođeno uslovima toga doba. Zemlja se transformisala iz ovog vatreno-tečnog stanja,u ono što zovemo Atlantska epoha. Naši preci su tada živeli na kontinentu,koji danas čini dno Atlanskog okeana.

Prirodno je,da su ovi preci bili drugačije konstitucije. U nekim aspektima su bili vidoviti. To je bio samo eho viših stupnjeva vidovitosti. Atlantski čovek nije mogao da vidi spoljne objekte,kao prostorno ograničene. U ranim danima atlantske evolucije viđenje je bilo sasvim drugačije. Kada se jedna osoba približavala drugoj,nije se opažao obris njegove forme,nego se u njemu stvarao obojeni lik koji nije imao veze sa spoljnim,već je reflektovao unutrašnje stanje duše. Čovek je mogao naprimer,da vidi osećaj osvete u drugom i da pobegne od njega. Osećanje osvete izražavalo se u pojavljivanju crvena lica. Spoljno viđenje objekata razvilo se postepeno. Ono što je čovek video ranije,jeste vrsta astralne boje /da se tako izrazimo/ i transformacija se desila tako što je čovek „obojio“ stvari oko sebe. Prirodno, ova vrsta percepcije,vezana je za činjenicu da je čovek izgledao sasvim drugačije nego danas. U kasnijem atlantskom periodu čovek je imao povučeno fizičko telo,dok je etersko telo bilo istureno kao snažni globus,izvan svoje fizičke glave. Onda su se fizičko i etersko telo približili i poklopili,pa kad su se spojili iza čela,između očiju, čovek je došao do važnog trenutka u svojoj evoluciji. Danas, čovekova eterska glava tačno se uklopila – pasuje u fizičku glavu. Ovo još nije slučaj sa konjem,ali kao što se ljudska glava promenila,tako su se promenili i ostali delovi. Postepeno se oformio današnji čovek.

 Zamislite slikovito Atlantski period: - Čovek je još uvek imao jednu vrstu vidovitosti, vazduh je bio zasićen vodenom parom; u ovom gustom vodenom vazduhu, Sunce i zvezde se nisu mogle videti; Duga nikad nije postojala,guste i teške mase oblaka prekrivale su zemlju. Onda se voda koja se širila u vazduhu kondenzovala- pokrila je celu Atlantidu. Potop,označava moćnu kondenzaciju oblačnih masa u vodu. Kada se voda izdvojila iz vazduha,dobila se ona vrsta percepcije kakvu imamo danas. Čovek je mogao da vidi sebe, tek kad je bio u stanju videti objekte oko sebe!

Fizičko telo ispoljava mnoge pravilnosti koje imaju dublje značenje. Ova je jedna od njih: Ako bi napravili neki sanduk,čije proporcije dužine, širine i visine odgovaraju proporciji- tri prema pet prema trideset- i čija dužina odgovara dužini tela,onda bi visina i širina takođe odgovarale telesnim proporcijama. Drugim rečima,ovim su date proporcije normalnog građenja ljudskog tela. Kada se čovek pojavio iz -potopa- Atlantide, proporcije njegovog tela su odgovarale ovim merama. Ovo je izraženo u Bibliji divnim rečima: „I Bog zapovedi Noju,da napravi kovčeg (300 stopa dugačak, 50  stopa širok, 30 stopa visok – Prva Mojsijeva: 6, - 15). Ovim merama Nojevog kovčega, izrazili smo tačne mere za harmoniju ljudskog tela. Kada objasnimo razloge za ovo,moći ćemo da uđemo dublje u značenje ovih biblijskih reči !

                                          II –

SIMBOLIČNO ZNAČENJE NOJEVOG KOVČEGA

                I GOTSKIH KATEDRALA

  SIMBOLIZAM NEKIH ŽIVOTINJSKIH FORMI I NJIHOV ELEMENTIMA      

                           ZMIJA, RIBA, LEPTIR I PČELA –

Juče smo završili napomenuvši Nojev kovčeg,rekavši da je kroz odnos njegove dužine,širine i visine izražena proporcija čovekovog tela. Sada da bi razumeli značenje biblijskog kovčega (Biblija, - I – Mojsijeva: 6,-15),moramo upotpuniti šta to znači da posuda- kojom čovek treba da bude spasen ,mora imati određene dimenzije. Neophodno je da se pozabavimo dobom čovekovog razvoja,kada su se dešavale te stvari – kojima govori priča o Noju.

Kada su ljudi,koji se razumeju u okultizam pravili objekte u spoljašnjem svetu,uvek je postojala veoma određena namena istih. Setite se Gotskih crkava,onih karakterističnih građevina podignutih početkom Srednjeg veka,koje su se rasprostirale od Zapadne do Srednje Evrope. Te crkve-katedrale imaju određen arhitektonski stil, izražen u luku sastavljenom iz dva dela spojenih u vrhu. Ovaj arhitektonski stil prožima celinu kao atmosfera – ti specifični lukovi koji su spojeni na vrhu,celina koja stremi naviše,stubovi definitivne forme i td. Bilo bi pogrešno tvrditi,da je Gotska katedrala tako napravljena iz praktičnih potreba,ili zbog težnje da se stvori božiji dom koji bi značio ovo ili ono. Nešto mnogo dublje je u svemu tome. Prvi koji su ukazali na osnovne ideje ovih Gotskih zgrada, bili su poznavaoci okultizma. Oni su bili do izvesnog stepena – inicirani. Njihov zadatak je bio,da u svakom ko uđe u božiji hram izazove duhovne impresije. Kada neko vidi one čudne lukove,kada gleda unutrašnji prostor u kojem se uzdižu stubovi kao drveće u šumi,takav božiji hram deluje na dušu sasvim drugačije nego naprimer zgrada sa antičkim stubovima i običnom rimskom ili renesansnom kupolom. Naravno čovek ne postaje svestan činjenice, da te forme izazivaju određene efekte- to se dešava u podsvesti. Racionalnom umu ne može biti jasno,šta se događa u njegovoj duši. Mnogi ljudi veruju da materijalizam modernog doba,tvore materijalistički spisi koji su čitani. Dok okultista zna, da je to samo jedan od manje bitnih razloga. Ono što oko vidi da je od mnogo veće važnosti,jer ono ima uticaj na duševne procese, koji manje ili više idu svojim tokovima u podsvesti. Ovo je od velike praktične važnosti,i kada spiritualna nauka jednog dana shvati dušu,onda će praktičan efekat biti primećen i u javnom životu. Često sam ukazivao na činjenicu,da je bilo drukčije šetati ulicom u Srednjem veku nego što je to danas. Desno i levo bile su fasade zgrada,koje su bile odraz onog što je čovek osećao i mislio. Svaki ključ,svaki katanac imao je karakteristiku onog koji ga je napravio. Pokušajte shvatiti sa koliko je ljubavi zanatlija izrađivao svoje proizvode i ugrađivao deo sebe u to. U svakom predmetu bio je deo duše i kada se čovek kretao među tim stvarima,duhovne sile su strujale ka njemu. Uporedite ovo sa današnjim gradovima: Tamo je obućarska radnja,tamo mesarska radnja,pekara ili kafana i td. Sve je to danas strano unutarnjim duševnim procesima,odnosi se samo na spoljašnjeg čoveka. Tako se generišu one duhovne snage koje naginju ka materijalizmu. Ovi uticaji su jači nego materijalističke dogme. Dodajmo ovome užasnu umetnost: Reklame. Stari i mladi hodaju po moru takvih odvratnih proizvoda,koji bude zle sile duše. To isto čine i moderni časopisi. Ovo nije fanatična pobuna protiv ovih stvari,već samo ukazivanje a činjenice. Sve ovo uliva struje raznih sila u ljudsku dušu,određujući epohu koja vodi ljude u određenom pravcu. Duhovni poznavalac,zna sve što zavisi od sveta u kojem čovek živi.

Sredinom Srednjeg veka,uzduž Rajne se rađao neverovatan verski pokret, nazvan: Hrišćanski misticizam. Povezan je sa vodećim duhovnim ljudima: Master Eckart, Tauler, Susuom, Ruysbroekom i ostalima. Ovo je bilo ogromno produbljenje  i pojačavanje ljudskog osećanja života,jer ovi propovednici nisu bili usamljeni već su imali svoje verne slušaoce u to vreme. Naziv propovednik / parsom, Pfaf / u 13 i 14 veku,nije imalo značenje koje ima danas,već je izazivalo poštovanje. Platona su nazivali: veliki „propovednik“. Zato što su ove velike duše zračile takvom snagom, Rajna je nazvana „Evropska ulica velikih propovednika“. Da li znate gde su se gajile ove duhovne snage,koje su tražile unutrašnje jedinstvo sa silama božanskih bića? Rađale su se u Gotskim katedralama sa njihovim visokim lukovima,stubovima i nosačima. Ovo je obrazovalo te duše. Šta ljudsko biće vidi, šta se uliva u njegovu unutrašnjost,postaje sila- snaga u njemu a u saglasnosti sa tim, on sebe formira.

Stavimo ovo pred naše duše – šematski- prema čovekovom razvitku. U dato vreme rađa se arhitektonski stil,stvoren od velikih ideja iniciranih. Na ljudske duše deluju snage ove forme. Vekovi prolaze,i sve što je duša primila kontemplacijom stvarajući formu,pojavljuje se u duševnom raspoloženju. Stvaraju se strastvene duše koje gledaju u visine. Čak i kada način nije bio takav kako sam ga opisao,slični uticaji su se pojavljivali na putu ljudskog razvoja.

Pratimo sada ove ljude par milenijuma dalje. Oni koji su dušom upili sile – snage ovih arhitektonskih formi,izražavaju svoju unutrašnjost duše kroz svoj izgled. Celokupni ljudski oblik formira se putem takvih impresija. Ono što je stvoreno pre 1000 godina,pokazuje nam se u ljudskom izgledu 1000 godina kasnije. Tako shvatamo zašto su postojale te umetnosti. Oni koji su inicirani,gledaju u daleku budućnost i vide kakva će postati ljudska bića. Tako se u određeno vreme formiraju spoljašnji stilovi gradnje,spoljašnje umetničke forme u velikim razmerama. Znači,klica budućih ljudskih epoha je zasejana.

Kada imate sve ovo na umu, razumećete šta se desilo na kraju Atlantske epohe. Vazduh nije postojao kao danas,distribucija vazduha i vode bila je sasvim različita od današnje. Kada zamislite kako se diže magla,kako se stvaraju oblaci i kako kiša pada, imate minijaturnu sliku dešavanja u ogromnom prostoru kroz milenijume. Sa promenom spoljašnjih uslova življenja, promenio se i čovek. Ranije, na zemlji prekrivenoj gustom maglom,živeli su ljudi koji su posedovali neku vrstu vidovitosti. Postepeno su došle kišne oluje,postepeno su se ljudi navikavali na sasvim nov način života,novu percepciju i nova shvatanja. Ljudska tela su se morala promeniti. Bili bi zapanjeni kad bi ugledali slike prvih ljudi Atlantide,kako su se razlikovali od današnjih ljudi. Ne verujte,ipak da se ova promena dogodila sama od sebe,već kroz duge vremenske periode- morala je duša da radi na ljudskom telu,i da omogući takve efekte. A dali smo primer o delovanju formi – arhitekture na osećanje duše, koja se kasnije pokazuju kroz čovekov izgled.

Kako je bilo kada je Atlantsku epohu,smenila „post- Atlantska“ epoha? – Prvo,ljudska duša se promenila i saglasno sa njom,promenilo se i telo. Razmotrimo ovo malo ozbiljnije,i zamislimo starog čoveka Atlantide. Još uvek je imao vidovitu svest, i ova je bila u vezi sa okolinom u kojoj je živeo,u atmosferi ispunjenom maglom. Pa zbog ovakve atmosfere – stvari se nisu mogle videti sa oštrim ivicama i jasnim konturama. U stvari on je video obojene slike a njegova percepcija,bila je nalik poplavi mešanih boja. Ivice i konture su se pojavile postepeno kasnije. Objekti su se javljali kao svetiljke u magli, obavijeni duginim bojama,a čovekove sposobnosti razvile su se uporedo. Da je ovo stanje potrajalo duže,bilo bi nemoguće da čovek dobije ovakvo njegovo telo kakvo je današnje. Stvari su morale da uzmu ovakve sadašnje forme-oblike,i vazduh da se oslobodi vode. Ovaj proces je trajao hiljadama godina,i postepeno su se stvari razdvajale-diferencirale. Ljudska duša je morala da doživi druge, nove impresije i saglasno njima-formira telo,jer u saglasnosti sa onim što misliš i osećaš,stvoreno je tvoje telo. Kakvu je formu doživela duša – kada je iz atlantske vodene sredine prešla u novu vazdušnu sredinu? – Da bi se današnje telo formiralo,moralo je ljudsko biće postati ograničeno formom- oblikom,određene dužine, širine i visine. U stvari ova forma mu je bila data,da bi iz nje mogao oblikovati svoje telo. Kao što se raspoloženje mistika,oblikuje oblikom katedrale i kao što inicirani mogu da pokažu,koji su se to oblici formirali. Tako su se transformisala ljudska bića pošto su živela u „posudama“, koje su bile napravljene u razmerama poznatim - Iniciranima. Pre našeg vremena postojala je neka vrsta vodenog ili morskog života,koji je živeo kao u posudama- telima u kojima se ljudska vrsta postepeno navikla,da živi na zemlji. Život ljudi Atlantide,bio je većim delom kao život u posudama. Nisu bili okruženi samo vlažnim, maglovitim vazduhom, nego je i veliki deo Atlantide bio pod morem. Ovo je velika tajna Nojevog kovčega ( Arke ). Ono što se nalazi u originalnim religioznim dokumentima,ima uzvišen smisao. Zraci mudrosti i bezgranične uzvišenosti,obuzimaju nas kada se udubimo u ove knjige.

U Genezi (Knjizi postanka),nalazimo simbol: Zmije. U rimskim katakombama nalazimo simbol: Ribe,o kojom nam govori tradicija da označava hrišćanina ili Hrista. Ako bi neko razmišljao o ovim simbolima našao bi mnogo toga genijalnog,ali bi to bila samo spekulacija. Mi želimo da se bavimo samo realnošću,jer nam je ona data i u duhovnim i astralnim svetovima. Ako me pratite kroz istoriju ljudskog razvitka,videćete kakva je istina sadržana u oba ova simbola.

Podsetimo se da je Zemlja imala različitih otelotvorenja-inkarnacija kao i čovek (ova joj je četvrta). Ljudska forma,je uvek bila prisutna na Zemlji kroz njene inkarnacije: na st. Saturnu, na st. Suncu i na st. Mesecu. Čovek je dobio prvi put svoj ego- ili Ja,na Zemlji. Sada možemo skrenuti našu pažnju na izgled Zemlje u njenoj prvoj inkarnaciji (dok je bila st. Saturn). U to vreme stene i polja za obrađivanje nisu postojala. Ljudsko fizičko telo je postojalo ali u drugom finijem stanju. Samo se postepeno kondenzovalo u sadašnje mesnato stanje.

Kada pogledate danas materijalne stvari oko sebe,naći ćete da postoje u raznim stanjima. Prvo,sve ono što je čvrsto nazvano je u okultizmu :zemlja; ono što je tečno nazvano je: voda (ali ne misli se samo na vodu),nego se misli na sve što je tečno. Sledi gasovita materija,u okultizmu nazvana :vazduh- gasovita materija. Postoji još finije stanje: Vatra. Naravno današnji fizičari to ne prihvataju,ali okultisti znaju  da se vatra može uporediti: sa zemljom, vodom i vazduhom. I da je vatra,prvo etersko stanje koje je finije od vazduha. Kada bi zamislili supstancu finiju od toplote,došli bi do svetlosti. Ono što u okultnom smislu nazivamo: zemlja, voda, vazduh,nije postojalo na Saturnu. Ova fizička stanja su stvorena na Suncu,Mesecu i Zemlji. Najgušće stanje na st. Saturnu,bila je: toplina ili vatra. Čovek je živeo u tome,njegovo telo je u stvari imalo reflektovani lik. Objašnjenje ovoga odvelo bi nas suviše daleko.

Saturn se zatim promenio u st. Sunce. Vazduh je bio dodat vatri- toploti,i bio je nešto najgušće na Suncu. Kada je fizičko telo došlo do vazdušastog stanja,onda je bilo oplođeno sa eterskim telom. Nisu postojala druga bića osim vazdušastih. Kao ljudi, mogli bi prolaziti kroz ova vazdušasta tela,kao što danas prolazimo kroz vazduh. Moglo bi se uporediti sa fatamorganom, tj. tako su bla (tela) svetla i nestalna. Treba napomenuti da je vazduh na st. Suncu bio nešto gušći nego vazduh danas. Vodeno stanje,se po prvi put pojavilo na st. Mesecu,i sve što je živelo na tom Mesecu bilo je kondenzovano od vode. Meduze i ljigava stvorenja- koja se još uvek viđaju,daju nam predstavu o ovim bićima. Samo fizička tela ove vrste,mogla su dobiti astralno telo.

Razvoj se postepeno nastavljao. Na kraju perioda st. Meseca,određeni vodeni delovi dovoljno su se zgusnuli,tako da se formirala nekakva vrsta čvrstog tla kao ilovača, površinska i lisnata zemlja. Najveće zgušnjavanje ličilo je na drvo današnjih šuma. Onda se st. Mesec transformisao u današnju Zemlju- čvrsto stanje. Zatim je dodat mineral, spoljašnji omotač je postepeno očvrsnuo,srazmerno i postepeno sva bića su postala sve čvršća i gušća. Postepeno se čovek razvio u biće od mesa – u početku na Saturnu- toplotno biće. Na Mesecu – vodeno biće i konačno na Zemlji – biće od mesa.

Razmotrimo značenje ovog razvoja. Na Saturnu se formirala osnovna klica fizičkog tela; na Suncu je pridodano etersko telo,  a na Mesecu astralno telo. Ali još nešto se desilo na Mesecu. On se podelio na dva tela: na Sunce i st. Mesec. Ljudsko biće koje je ostalo na st. Mesecu,tada je bilo na mnogo nižem nivou razvoja nego danas,jer je astralno  telo u mesečevom periodu bilo puno ljudskih strasti. Tek kasnije kada je pridodat ego – Ja, bilo je astralno telo pročišćeno. Za ovu promenu bio je potreban planetarni razvitak. Mesec je morao opet da postane Sunce,loši mesečevi ljudi morali su ponovo da se sjedine sa Sunčevim bićima. Tako kada je Zemlja stvorena,staro Sunce i Mesec opet su postali jedno. Uzvišena bića koja su živela na Suncu,odbacila su Mesec i kao rezultat toga,Mesec je postao gusta masa sa svojim raznim impulsima. Sada sva loša bića,koja su bila odbačena sa Meseca opet su morala bit spašena,i zato se desilo ponovo sjedinjavanje Meseca i Sunca. Šta bi bilo da nije došlo do tog sjedinjavanja? Onda čoveku ne bi bilo moguće,da ima današnji oblik – formu,niti bi se Sunčeva bića razvila do ovog što su danas. Da je stari Mesec krenuo svojim putem sam,i da mu nije bilo omogućeno spajanje sa Suncem,da bi koristio nove sile,onda bi najviše biće stvoreno na Mesecu ličilo na: Zmiju. Sunčeva bića, koja su bila toliko duhovna da nisu ni imala fizičko telo,već etersko kao njihov najniži član, primila bi fizičko telo: Ribe,kao najvišu formu. Naravno,forma- ribe bila bi samo spoljni odraz  duša,koje su dostigle mnogo viši nivo razvoja,kao što je danas duhovna grupa riba,nešto uzvišeno.

Mesec se ponovo vratio u Sunce,kasnije je naša Zemlja izbacila današnji Mesec,koji je sa sobom poneo najgore supstance. Tako je bilo omogućeno bićima naše Zemlje,da se razviju preko zmijskog-nivoa, do ljudskog nivoa. Sunčeva bića su bićima sa Zemlje,dala snagu da se uzdignu iznad nivoa zmije. Materijalna finoća sunčevog stanja tih uzvišenih bića,izražava se u formi: Ribe,jer je ovo najviša materijalna forma koju je priroda st. Sunca mogla dostići.

Hristos je sunčev junak,koji je preneo svu snaga Sunca na Zemlju. Sada ćete moći razumeti, sa kakvom dubokom intuicijom je hrišćanstvo stvorilo formu: ribe,jer to označava spoljni simbol Sunčeve moći – Hristove moći. Riba je - gledano izvana- nesavršeno biće jer nije do kraja uronjeno u materiju,i poseduje izvesnu količinu egoizma. Okultista kaže da je zmija- simbol Zemlje,koja se razvila iz Meseca. Riba je simbol duhovnog bića,koje se razvilo iz Sunca. Naša Zemlja,kako je vidimo sa čvrstim supstancama, poseduje najniže biće- zmiju. Ono što se razdvojilo kao vodena supstanca, kao čista voda,moglo je da se manifestuje kao: riba. Za okultistu je riba, nešto što je stvoreno iz vode.

A šta je to što je na sličan način stvoreno iz vazduha ili vatre- toplote? Ovo su oblasti,koje je teško objasniti ali možemo dati neke indikacije.

Kakve su bile prilike na Zemlji,pri prelasku iz Saturnovog stanja u Sunčevo? – Čovek je tada bio neka vrsta, vazdušnog bića. Smrt i umiranje- kako ih mi danas shvatamo,nisu postojali za njega jer se mogao transformisati. Razjasnimo sebi,kako je čovek došao do današnje svesti - o smrti i umiranju. Čovekova duša je bila u atmosferi Sunca,ali je bila povezana sa onim što je bilo dole kao trelo. U naše vreme čovekovo astralno telo - čak i kada pobegne noću,ono pripada fizičkom telu. Tako je bilo i na Saturnu i na Suncu,osim što ono nije nikada ulazilo u fizičko. Na početku Sunčevog perioda,telo je bilo dole,gore je bilo nešto što je po duši pripadalo određenom telu – što je upravljalo telom,imalo duhovnu svest. Telom ove duše su upravljali drugi zakoni,rasta i umiranja. Svest je gubila neke delove tela,ali je dobijala druge. U dugim vremenskim razdobljima duša je živela nepromenjena,dok se telo menjalo. Kada je Sunce bilo u određenom stanju,čovek je prepoznavao svoje telo na određen način; njegovo se telo menjalo u alternativna stanja. Prvo,se stvorilo telo određene forme,onda se ovo promenilo u drugo stanje,drugo u treće a treće u četvrto. Posle svoje poslednje promene,vraćalo se u svoje prvobitno stanje. Ljudska bića su zadržavala istu svest,dok su se forme – menjale. Kada se prvo telesno stanje ponovilo,kada se ljudsko biće vratilo u svoju prvobitnu formu,pošto je živelo u vidu ostale tri forme,osetilo se obnovljenim. Ova transformacija nam je sačuvana kod leptira,koji se razvija kroz četiri forme: jaje,larva,lutka i leptir. Ovo je hijeroglif (teško razumljiv) pojam,znak za vazdušno stanje ljudskog bića na Suncu. U današnjem leptiru, u sasvim izmenjenim okolnostima ovo stanje je stanje dekadencije. Ljudsko biće se razvilo dalje,ali za okultistu je leptir- simbol za to. On ga označava kao vazdušno biće; kao što zmiju označava kao - zemaljsko biće; a ribu: kao vodeno biće. Zašto ptice nisu označene kao vazdušna bića,biće objašnjeno kasnije?

Vratimo se sada prvom- Saturnovom stanju,kad je ljudsko biće bilo duševno –duhovno biće,koje je uvek imalo isto telo, koje je znalo da je besmrtno i koje je stalno menjalo svoje telo. Ovo stanje je takođe sačuvano za nas u jednom biću,koje je – kada se razmatra - grupna ili kolektivna duša,na izvestan način na višem nivou od čoveka. To je: pčela. Kada proučavate celi pčelinjak-košnicu,imate nešto sasvim drugačije od jedne pčele. Čitav pčelinjak poseduje duhovni život,koji je na neki način sličan životu u početnom stanju Saturna, i stanju koje  će biti postignuto na Veneri. Telo pčele,ostalo je pak na nivou st. Saturna. Moramo razlikovati dušu celog pčelinjaka,ne kao običnu-kolektivnu dušu,već kao biće za sebe,a jednu pčelu kao formu koju  je ljudsko telo imalo na Saturnu. Zato što je pčela unazađena kao ljudsko biće,mogla je dobiti višu duhovnu svest ; otuda tako divna društvena kompozicija – košnice pčelinjaka. Pčela je simbol duhovnog čoveka,koji ne poznaje smrtnost. Kada je čovek posedovao takvu duhovnost,naša planeta je bila u toplotnom- vatrenom stanju. A kada – kao Venera- bude ponovo u takvom stanju,čovek će opet postati duhovno biće.

Biće interesantno da spomenem paralelu,za koju obična nauka nema odgovora. Šta današnji čovek poseduje u sebi od Saturnove toplote – ognja- vatre? – To je njegova krvna toplota. Ono što se u to vreme proširilo preko celog Saturna,oslobodilo se u određenoj meri i dana s formira toplu krv: ljudi i životinja. Ako izmerite temperaturu košnice,videćete da je približno jednaka temperaturi čovečije krvi. Celi pčelinjak razvija tu temperaturu,jer u saglasnosti njegovog bića, polazi od istog izvora kao i ljudska krv.

Znači,da okultista označava pčelu -kao rođenu iz toplote. Leptira, označava kao vazdušno biće, a zmiju - kao zemaljsko. Opet, vidite iz ovih razmatranja,koliko su duboko povezani simboli i okultni znaci, sa onim što znamo o istoriji razvitka planeta i čoveka?!

                                  -------------

                                    III –

          - S I M B O L I Z A M   B R O J E V A -

             MISTICI  KOPERNIKOVOG DOBA

INVOLUCIJA, EVOLUCIJA  I  STVARANJE  IZ  NIŠTAVILA

             BROJ: ČETIRI – ZNAK  STVARANJA -

Danas ćemo se baviti onim što se naziva simbolizam brojeva. kada govorimo o okultnim znacima i simbolima,neophodno je spomenuti simbole koji se izražavaju brojevima. Setite se mojih objašnjenja od prekjuče,kada sam govorio o numeričkim proporcijama univerzuma,o brzini kojom se kreće svaka planeta, i o harmoniji sfera do koje dolazi do usklađenosti ovih različitih brzina. Iz toga možete videti,da brojevi i numeričke proporcije imaju određeno značenje za kosmos i svet. Možemo reći da je brojevima izražena harmonija,koja prebiva u kosmosu. Sada ćemo obratiti svoju pažnju na sušastveniji numerički simbolizam,čijim značenjem se možemo ipak samo površno baviti. Da bi se stvarno udubili u to,morali bi smo mnoge druge stvari da uzmemo u obzir. Ipak će te imati predstavu o tome,šta znači to kad se kaže za staru okultnu- Pitagorejsku školu,da je ona naglašavala potrebu za bavljenjem prirodom brojeva,kako bi se shvatila suština sveta.

Razmišljanje o brojevima,mnogima se čini kao neki suvoparan i dosadan posao. Oni koji su zaraženi materijalističkom kulturom našeg doba,izgledaće to kao neka igrarija,ukoliko se veruje da se tim putem brojeva može doći do prave prirode stvari. Ipak je postojao veliki razlog, što je veliki Pitagora govorio svojim učenicima,da znanje o prirodi brojeva vodi do suštine stvari. Ali nemojte misliti da je dovoljno samo razmišljati o brojevima ( 1, 3 ili 7). Pravo okultno učenje ne zna ništa o magiji ili poslovima veštica,niti o sujevernim značenjima brojeva. Okultno znanje leži u dubljim stvarima,pa iz kratkog prikaza videćete da vam brojevi mogu dati uvid u ono što se naziva: meditacija,ako možete da se duboko upustite u ove stvari.

- Broj – Jedan,mora biti naše polazište. Kasnije kada proučavamo druge brojeve,postaće nam jasnije koliko broj jedan, simbolizuje ono o čemu ću govoriti. U svakom okultizmu (Jedan) je uvek označavao nedeljivo jedinstvo Boga u univerzumu. Bog, je označen- brojem jedan. Ipak ne smemo verovati,da možemo nešto dobiti baveći se samo ovim brojem. Kasnije ćemo videti kako se ispravno dolazi do tog sjedinjavanja,a biće mnogo korisnije da se prvo bavimo drugim brojevima.

- Broj: Dva - u okultizmu : je broj Otkrovenja. Ovo znači,da nam sve što se pokazuje u svetu – sve što se otkriva i sve što nije skriveno,stoji kao dvojnost (dualitet). Time dobijamo osnovu - dok s brojem (jedan) imamo posla sa neshvatljivim. Svuda u prirodi ćete naći,da se ništa ne javlja što nema veze sa brojem - dva. Ni sama svetlost se  ne može otkriti. Mora postojati senka ili mrak – tj. dvojstvo. Nikada ne može postojati svet ispunjen vidljivom svetlošću,a da ne postoji odgovarajuća senka,tako je sa svim stvarima. Neko dobro,se ne bi nikada ispoljavalo,da ne postoji neko zlo - kao senka. Dvojstvo dobra i zla,potrebno je i neophodno u vidljivom svetu. Postoji beskonačno mnogo dvojstava, ispunjavajući čitav život ali moramo ih tražiti na pravim mestima.

Postoji jedno važno dvojstvo u životu o kojem ljudi mogu razmišljati. Juče smo razmatrali različita stanja, koja je čovek iskusio pre nego što je postao stanovnik ove današnje Zemlje. Videli smo da je na Saturnu i Suncu imao određenu besmrtnost,pošto je upravljao svojim telom izvana,pošto je odbacivao neke delove svoga tela a dodavao druge. Tako da nije doživljavao starenje i umiranje. Ljudska svest nije bila kao što je danas,bila je zamućena. Čovek se borio za svest, koja je spojena sa samosvešću prvi put na našoj Zemlji. Ovde je prvi put postao biće,koje je nešto znalo o sebi i da se moglo razlikovati od drugih stvari. Da bi se ovo desilo bilo je potrebno,ne samo da upravlja sa sobom izvana,već je morao da uđe u svoje telo – da prihvati sebe iznutra,i da svome telu kaže: „Ja“! Samo zato što čovek sebe nalazi sasvim u svom telu,mogao je da postigne punu svest,sada pak deli sudbinu svog tela. Ranije kada je lebdeo nad svojim telom,to nije bio slučaj. Tek kada je dostigao ovaj stepen svesti,došao je u odnos sa smrću. U trenutku kada se telo raspadne,čovek oseća ograničenost svoga ega- Ja,jer sebe identifikuje sa telom. Samo postepeno,kroz duhovni razvoj ponovo će postići besmrtnost. Telo je ovde kao škola  u kojoj treba naučiti,tj. dostići besmrtnost samosvesno. Smrću,čovek dobija besmrtnost na višem nivou. Dokle god ne iskusi smrt,dotle mu svet ostaje neotkriven,jer dvojstvo pripada otkrivenom svetu – dvojstvu života i smrti.

Tako možemo prikazati dvojstvo- dualitet,na svakom koraku u životu. U fizici imamo pozitivni elektricitet, u magnetizmu sile odbijanja i privlačenja. Sve se javlja u dualitetu. Dva – dvojstvo,jeste broj: pojava i manifestacija.

- Broj: Tri, jeste broj Božanstva, koje se otkriva. Postoji tvrdnja u okultizmu, da Dva,nikad ne može biti broj Božanstva. Jedan,je broj Boga a takođe i broj Tri. Onaj ko vidi svet kao dvojstvo,vidi ga samo kroz otkrovenje; pa oni koji tvrde da je sve samo dualitet,uvek greše. Objasnimo ovo jednim primerom. Čak i na mestima gde se govori o duhovnim naukama,često se pogrešno shvata tvrdnja istinskog okultizma,da je (Dva) broj otkrovenja,ali ne i broj potpunosti i savršenosti. Često ćete čuti od neupućenih,da se sav razvoj odvija involucijom i evolucijom,ali videćemo čemu nas ovo vodi.Prvo proučimo značenje involucije i evolucije. Proučimo biljku,sasvim razvijenu biljku  sa korenom,lišćem stabljikama,cvetovima, plodovima i td. To je evolucija. A sada posmatrajmo malu semenku, iz koje se razvija biljka. U ovom malom semenu već se nalazi cela biljka, sakrivena u njemu -oklopljena, jer je seme uzeto od celokupne biljke, koja je sve svoje snage usmerila ka semenu. Dakle,ovde možemo razlikovati dva procesa,jedan u kojem su se sile semena razvile i stvaraju biljku; To je: evolucija. A drugi proces,u kojem kao da se biljka sažima i uvlači, u seme. To je: involucija.

Proces,pri kojem se biće tako formira sa mnogim organima,da se ni jedan organ,ne vidi,a svi se sažimaju u jedan mali deo,naziva se involucija. Dok,proces ekspanzije i otkrivanja naziva se evolucija. Svuda u životu,smenjuje se ova dualnost ali samo u okviru manifestovanog. Ovo možete pratiti i kod višeg oblika života. Pratimo u mislima razvoj evropskog duhovnog života-od Avgustina do Kalvina, tj. kroz -Srednji vek. Naći ćete kod Augustina, neku vrstu mistične dubine. Niko ne može čitati „Ispovesti“ ili druge njegove spise,a da ne oseti dubinu njegovih osećanja. Nastavimo li dalje,dolazimo do divnih ličnosti kao što je Scotus  Erigena – kaluđer iz Škotske,nazvan: Sv. Jovan Škotski,koji je kasnije živeo na dvoru Šarla – Ćelavog. On se nije dobro slagao sa crkvom, i priča se da su ga braća njegovog reda mučili iglama,sve do smrti. Naravno,ovo ne treba shvatiti ništa bukvalno,ali je istina da je bio mučen do smrti. Napisao je odličnu knjigu: „O razlikama u prirodi“,koja nam otkriva ogromnu dubinu njegove misli,mada ima nedostataka sa antroposofskog gledišta.

Nadalje,nailazimo na germanske mistike iz dolina Rajne,preko kojih je unutrašnja toplina obavila veliki broj ljudi. To nisu doživeli samo najviši sveštenici,već i svi oni koji su radili na zemlji i imanjima. Svi su bili povučeni ovim tokom. Kasnije nailazimo na Nikolu Kuzanskog (1400 – 1464) i na druge, do kraja Srednjeg veka. Svuda nailazimo na tu dubinu osećanja,koja se širi preko svih slojeva stanovništva.

Ako uporedimo ovo vreme sa vremenom posle njega,sa periodom koji počinje u 16 veku pa traje do našeg,primećujemo ogromnu razliku. Na početku nailazimo na Kopernika,koji je razumljivom idejom uticao na obnovu duhovnog života,i njegova je misao toliko postala deo ljudskog razmišljanja,da svakoga koji misli drugačije smatrali su za budalu. Vidimo Galileja,koji je otkrio gravitaciju -posmatrajući njihanje crkvenog polijeleja u Pizi. Korak po korak, pratimo kretanje vremena do današnjice i svuda nalazimo potpunu suprotnost Srednjem veku. Osećanja polako opadaju a dubina nestaje. Intelekt polagano prelazi u vođstvo i ljudi postaju inteligentniji.

Duhovna nauka objašnjava razliku između ovih doba,i pokazuje da je do nje moralo doći. Postoji tvrdnja okultista da je period od Augustina do Kalvina ,period evolucije mistike i involucije intelekta,ali od tada živimo u dobu intelektualne evolucije i involucije mistike. Šta to znači? Od vremena Augustina do 16 veka,postojalo je spoljno otkrivenje mističkog života- bilo je spolja. Ali nešto drugo je takođe postojalo – intelektualni život skriven u formi semena. To je kao sunce zakopano u duhovnoj zemlji, koje se otkrilo kasnije u 16 veku. Intelekt je bio involuiran,kao što je biljka u semenu. Ništa se ne može stvoriti na svetu a da prethodno nije postojala involucija. Od 16 veka intelekt evoluira,mistični život se povlači. Sada je došlo vreme kada se mistični život opet mora ponovo pojaviti,kada će preko Antroposofskog pokreta doći do evolucije. Na ovaj način se evolucija i involucija  smenjuju svuda u životu. Ko zastane na ovoj tački,on uzima u obzir samo spoljašnje stanje stvari. Da bi se bavili celinom moramo ubrojiti i treći aspekt,koji stoji iza ova dva. Koji je taj aspekt? Zamislite sebe pred jednim fenomenom spoljnog sveta i razmišljajte o njemu. Vi ste ovde a spoljašnji svet tamo,i iz vas potiču misli. Ove misli nisu bile prisutne ranije. Naprimer,kada formirate misao o ruži,ova se misao prvi put javi u momentu,kada stvorite vezu sa ružom. Vi ste bili ovde,ruža tamo a sada se misao javlja u vama. Kada se misao o ruži javi,u vama se desilo nešto sasvim novo. Ovo je takođe slučaj i u drugim sferama života,u  stvari,on je to činio u retkim trenucima. Mikelanđelo je ovde, a ono što on stvara je tamo,nešto novo – lik se stvara u njegovoj duši. Ovo je kreacija koja nema povezanosti sa evolucijom i involucijom. To je nešto sasvim novo što se stvara između bića,koje može da prima i bića koje može da daje. Takve nove kreacije su uvek stvorene,kroz međusobni odnos jednog bića sa drugim,i te kreacije su uvek neki početak.

Setite se šta smo govorili juče,kako su misli kreativne - kako mogu dušu oplemeniti, i čak kako kasnije oblikuju telo. Šta god biće jednom pomisli,stvaranje misli,stvaranje koncepta, aktivno se prenosi dalje. To je nova kreacija a istovremeno je početak koji dovodi do posledica. Ako imate danas dobre misli,plodni ste u bližoj budućnosti, jer vaša duša ide svojim putem u duhovnom svetu. Vaše telo se vraća svetu elemenata i raspada se. Čak i kada bi se sve što je oformilo misli raspalo,efekti misli ostaju.

Vratimo se na primer: Mikelanđela. Njegove slavne slike su uticale na milione ljudi. Ove slike će se nekada pretvoriti u prašinu,a postojaće buduće generacije,koje nikada neće videti njegovo stvaralaštvo. Ali ono što je živelo u Mikelanđelovoj duši,pre nego što se formiralo na njegovim slikama,živi i dalje i pojavljiva- će se u budućim fazama razvoja i dobijaće formu. Da li znate zašto danas vidimo oblake i zvezde? – Zato što su postojala bića u prethodnim erama, koja su imala misli o oblacima i zvezdama. Sve se rađa kroz misaono stvaranje.

Sada imate broj: Tri ! – U Otkrovenju,stvari prolaze kroz evoluciju i involuciju. Iza ovoga je duboko skrivena kreacija,nova kreacija rođena iz misli. Sve se stvorilo iz misli,i najveće stvari na svetu su došle putem Božije misli. Odakle onda potiču stvari,kada su : ideje –nove kreacije? – Potiču iz ničega  /ništavila/,koje se dešava kada imate ideju; manifestacija ove kreacije,put njenog razvoja u vremenu kroz dve forme – evoluciju i involuciju. Na to se misli kada neki religiozni sistemi,govore o svetu stvorenom iz ničega. Kada ljudi opovrgavaju ovo,to je samo zato što ne razumeju ono što se može naći u ovim dokumentima.

Da rezimiramo,u svetu pojava sve se kreće od involucije do evolucije. U korenu ovoga skrivena je kreacija iz ničega.,koja se ujedinjuje sa dvojstvom (involucija i evolucija),da bi formirala Trijadu. Ovo je spoj Božanskog sa otkrivenim. Dakle,možete videti kako razmišljamo o broju tri. Moramo biti svesni dvojstva i trijade,koji se nalaze na svakom koraku. Kada razmišljamo o numeričkom sistemu na pravi način - u Pitagorinom smislu,možemo donositi zaključke. Možemo takođe reći,da se svetlost i senka javljaju u svetu pojava,a da iza njih leži treći – skriven elemenat.

- Broj: Četiri- je znak: kosmosa i stvaranja. Koliko nam naši današnji organi omogućavaju da donosimo zaključke,možemo zaključiti da je naša planeta u njenom četvrtom otelotvorenju – inkarnaciji. Sve što nam se pojavljuje na planeti kao što je naša,govori nam da je ova kreacija četvrtog stepena. Ovo je specifičan slučaj za sve kreacije koje vidimo. Sve stoji pod znakom broja: četiri.

Okultisti kažu,da čovek danas živi u Mineralnom carstvu. Šta ovo znači? -  Zato što čovek razume samo carstvo minerala,samo njega može kontrolisati. Koristeći minerale može napraviti kuću,sat i druge stvari jer potpadaju pod zakone minerala. Za druge razne aktivnosti ne poseduje kapacitete. Ne može npr. stvoriti biljku iz svojih misli. Da bi to mogao morao bi i on da živi u carstvu biljaka. Jednog dana u budućnosti to će se dogoditi. Danas su ljudi stvaraoci u carstvu minerala. Tri druga carstva – elementarna carstva,prethodila su ovom mineralnom carstvu. Ono je četvrto a ukupno ih je sedam.

Čovek stoji u četvrtom carstvu. Samo ovde se može dostići svesnost, upravljena prema spoljašnjem svetu. Na st. Mesecu su delovali u trećem elementarnom carstvu; na st. Suncu – drugom ; i na st. Saturnu- prvom elementarnom carstvu. U budućnosti (na Jupiteru) moći će da deluju u carstvu: biljaka. Moći će da stvaraju biljke,kao što danas stvaraju satove. Sve vidljivo u stvarnosti stoji pod simbolom broja: četiri. Postoje mnoge planete, koje su danas nevidljive današnjem oku,kao i one u prvom,drugom i trećem elementarnom carstvu. Samo kada takva planeta uđe u carstvo minerala,može postati vidljiva. Dakle,Četiri: je broj kosmosa i stvaranja. Ulaskom u četvrto carstvo,biće postaje vidljivo oku koje može videti spoljne stvari.

- Pet, je broj – zla. Ovo nam može postati jasno ako ponovo razmotrimo ljudska bića. U svom razvoju ljudi su postali četvoro stepena bića,a time bića stvorenog sveta. Međutim,ovde na Zemlji biće im pridodat peti član njihovog bića: „Duhovno Ja“. Da su ljudska bića ostala četvoro-člana,bila bi stalno upravljena bogovima – naravno prema dobru. Ali zato ne bi nikada, razvili svoju nezavisnost – slobodu. Postali su slobodni preko petog člana,ali su od njega dobili sposobnost da čine zlo. Bića koja nisu došla do petog stepena,nisu sposobna da čine zlo. Gde god sretnemo zlo, prisutna je peto-stepenost. Ovo je svuda slučaj - ubrajajući i spoljašnji svet,ali ljudi nisu toga svesni i naš materijalistički svet ne može shvatiti,da se svet može i mora shvatiti na ovaj način. U stvari može se govoriti o zlu samo tamo gde se javlja peto –članost. Kada jednog dana medicina ovo bude koristila, moći će da utvrdi uzroke bolesti. Deo lečenja,bio bi u proučavanju bolesti prvog i petog dana od momenta javljanja, a drugim danima u petom satu posle ponoći i ponovo u petoj nedelji /sedmici/. Tako broj (Pet),uvek određuje kada lekar može najbolje intervenisati. Pre toga ne može ništa uraditi osim da dozvoli prirodi,da ide svojim tokom, a zatim može intervenisati – pomažući ili škodeći. Jer ono što se opravdano može nazvati- dobro ili zlo- tada teče u svet stvarnosti. Moguće je u mnogim oblastima pokazati,da broj pet ima značenja za spoljašnje događaje.

Čovekov se život sastoji od perioda – od po sedam godina. Od rođenja do promene zuba- i zatim do puberteta sedam godina kasnije; i tako po sedam godina do kraja života. U ranim godinama života,može se mnogo učiniti promatranjem određenih zakona obrazovanja,onda dolazi do važne prekretnice u životu. Može doći do nazadovanja ako se samopouzdan mlad čovek prerano pusti u samostalan život. Prihvaćen princip,da se suviše mlad čovek pošalje u samostalan život,je štetan (peti period mora proći) pre nego što se ovo desi. Ti stari okultni principi su veoma važni. Zato je nekad vreme šegrtovanja,moralo proteći do kraja, pre nego što bi neko dobio zvanje – majstora.

- Sedam, je broj savršenstva. Posmatranje čoveka će ovo objasniti. Danas je čovek pod uticajem broja Pet - dokle god može bit dobar ili zao. Kao stvorenje kosmosa, čovek živi pod brojem –četiri. Kada razvije sve što sadrži u sebi kao seme,postaće sedmo- člano biće – savršeno u svojoj vrsti. Broj- Sedam,vlada u svetu: boja, u dugi,u svetu tonova, nalazi se u muzičkoj lestvici. Svuda u sferama života broj sedam se može posmatrati, kao broj savršenstva. Tu nema sujeverja ili magije.

Vratimo se sada broju: Jedan. Pošto smo razmotrili druge brojeve,ono što sada kažemo o broju –Jedan,postaće jasnije. Suština njegova leži u njegovoj nedeljivosti. Naravno može biti razlomljen kao: 1/3, 2/3 i td. ali ovo se dešava samo u mislima. U svetu a naročito u duhovnom svetu kada oduzmete 2/3 opet ostaje 1/3. Isto možemo reći kada se deo Boga odvoji od njega samog,ostatak postoji još uvek kao deo njega. U Pitagorinom -smislu možemo reći: „Podelite jedinstvo,ali uvek imajte na umu- da ostatak ostaje u vezi sa onim odvojenim“.

Uzmite tanku zlatnu ploču od stakla i pogledajte kroz nju. Svet će izgledati žut,jer je to boja koja se reflektuje. U beloj svetlosti nalaze se i ostale boje,šta se dešava sa njima- apsorbuje ih objekat. Zato crveni predmet izgleda crven,jer odbija crvene zrake a upija ostale. Nije moguće odvojiti crvenu od bele svetlosti,a da ostavimo druge boje. Ovim dodirujemo ivicu,tajni sveta i gledamo stvari na određeni način. Vidite naprimer,crveni stolnjak na stolu a istovremeno zamišljajte, zelenu boju sakrivenu u njemu. Na ovaj način postižemo ono što se u Pitagorejskom smislu naziva,“delanje Jednog“tko da je ostatak sačuvan“. Ako uradite ovo u mislima,ako spajate delove u jedinstvo,došli ste do značajnog razvitka preko kojeg možete dostići duhovne visine.

 Matematičari imaju izraz koji važi i za okultno znanje: 1= (2 – X) – (1+X). Ovo je okultna formula koja pokazuje, kako Jedinstvo može biti podeljeno i delovi raspoređeni tako,da je rezultat- Jedan. Ovo pokazuje kako mi okultisti moramo misliti o Jedinstvu. Ne kao o jednom,već kao o delovima koje možemo sabrati.

Tako smo u ovom predavanju proučili simbolizam brojeva,i naučioli smo da kada razmišljamo o svetu putem brojeva,možemo doći do velikih tajni. Da bi ovo – recimo- dopunili,da u petoj nedelji,petog dana ili u petom času možemo naći važne stvari,koje mogu pomoći ili mogu učiniti dobrim. U sedmoj nedelji,sedmog dana ili sedmog časa /ili u određenom odnosu brojeva- recimo: 3 – ½ ,koji se sadrži u sedam), nešto se može desiti u samoj stvari. Sedmog dana bolesti - npr. groznica će se uobličiti,to se može desiti  i 14 - og dana. Ove stvari uvek imaju osnovu u međusobnom odnosu brojeva,koji ukazuju na strukturu sveta.

Oni koji proučavaju brojeve u Pitagorejskom smislu,naučiće da razumeju život i svet putem simbolizma / brojeva. Ovo predavanje je zamišljeno, da vam o ovome dade samo grubu skicu,Misli.

                                           *

* (Zašto nema objašnjenje simbola za – broj: Šest / Primedba: M.O./ ) ?!!

                                   -------------

                                           IV –

Č O V E K,  NAJZNAČAJNIJI  SIMBOL –

                           SEDAM  PEČATA –

Najznačajniji od naših simbola i znakova,koje priznaju okultisti svih vremena,jeste sam: čovek!  Ljudsko biće je uvek nazivano – mikrokosmos ili mali svet,i to sa pravom. Oni koji su naučili da ga pravilno i intimno upoznaju,shvatili su,da sve što se prostire u ostaloj prirodi takođe nalazi u čoveku. Ovo u početku može biti teško za razumevanje,ali razmislite o tome i postaće vam jasno. U čoveku se može pronaći ekstrakt čitave prirode,svih materijala i sila. Ako proučavate prirodu neke biljke dovoljno duboko, naći ćete da se u ljudskom organizmu nalazi takođe nešto slično,ali u mnogo manjim merama. Ako proučavate životinju,videće te da ima nešto što poseduje i čovek. Da bi ovo pravilno razumeli, potrebno je uzeti u obzir razvoj sveta sa okultnog stanovišta. Okultista zna naprimer,da ljudi ne bi imali ovakvo srce kakvo imaju danas,da nije postojao –lav u prirodi. Vratimo se u vreme,kada još nisu postojali lavovi u prirodi.

Najstarije biće – čovek,već je postojalo ali u to vreme imalo drugačiju konstituciju srca. Svuda u prirodi postoje prikrivene veze. Kada je u dalekoj prošlosti srce poprimilo današnju formu,pojavio se lav. Iste sile su stvorile oboje. Kao da su te sile uzele lavlju suštinu, i sa božanskom kreativnom sposobnošću oblikovale ljudsko srce. Možda osećate da srce nema ništa lavovsko u sebi,ali to je okultisti jasno. Ne smete zaboraviti,da kada je nešto uvedeno u odnos prema organizmu,ono će funkcionisati sasvim drugačije nego što je funkcionisalo kad je bilo slobodno. Može se reći i obratno,da kad bi mogli da izvučemo suštinu srca i formiramo biće koje odgovara ovom srcu,tada bi stvorili lava. Sve osobine kao hrabrost i neustrašivost,ili što bi rekao okultista,kraljevske osobine ljudskog bića izvedene su iz povezanosti sa lavom. Inicirani- Platon,takođe je svrstao kraljevsku dušu, u srce.

Paracelzus, je divno upotrebio poređenje,da bi prikazao vezu ljudskog bića sa prirodom. Rekao je,da su individualna bića u prirodi: kao slova,a ljudi – reči komponovane od njih. Izvana, veliki svet (makrokosmos); u nama mali svet(mikrokosmos).  Izvan sve postoji zasebno. Dok je u ljudima,određeno harmoničnom vezom sa ostalim organima. Samo nam ovo omogućava da pokažemo preko ljudskih bića,razvoj čitavog univerzuma koji nam pripada.

Na sedam Pečata,koji su postavljeni na Festivalskom holu u vreme Minhenskog kongresa,imamo sliku ove evolucije čoveka i sveta. Pogledajmo šta nam oni pokazuju.

 Prvi pečat ,predstavlja čoveka obučenog u belo. Njegova su stopala od istopljenog metala,i plamteći mač izleće iz njegovih usta. Njegova desna ruka je okružena znacima,naših planeta: Saturn, Sunce, Mesec. Mars, Merkur, Jupiter, Venera.

 Oni,upoznati sa „Apokalipsom“ Sv. Jovana znaju,da se u njoj nalazi opis koji odgovara ovoj slici,jer je Jovan bio iniciran. Može se reći,da ovaj pečat reprezentuje ideje sveukupne humanosti. Ovo će se razumeti kada se setimo nekih ideja,već poznatih starijim članovima. Kada se vratimo unazad u ljudsku evoluciju,dolazimo do vremena kada su ljudi bili na nesavršenom stepenu. Naprimer,nisu imali glave kakve mi imamo danas. Bilo bi vam groteskno,kad bi čuli opis ljudskih bića tog vremena. Samo postepeno,glava se razvila i još će se razvijati. Ljudi imaju takođe organe koji su došli do kraja svog razvića,i koji u budućnosti neće biti deo ljudskog tela. Postoje drugi organi koji će se razvijati. Naprimer,postoji grkljan,kojem predstoji velika budućnost u odnosu sa srcem. Trenutno, grkljan je na početku svog razvoja,ali vremenom će postati duhovni organ reprodukcije. Ovu misteriju shvatiće te,ako razjasnite sebi šta čovek danas postiže sa svojim grkljanom !

Dok vam ja govorim vi čujete moje reči. Pošto se zvuk prostire vazduhom i stvara neke vibracije,moje reči se prenose do vaših ušiju i do vaših duša. Kada ja kažem-naprimer: „svet“- tada vazduh vibrira otelotvorenjem ove reči. Ono što stvaramo na taj način,jeste „kreacija“ u mineralnom carstvu. Kretanje vazduha je mineralno kretanje,a preko grkljana imamo mineralni uticaj na našu sredinu. Ali ljudi će se razvijati i postaće delotvorni u biljnom carstvu. Onda će proizvoditi ne samo minerale,već i biljne vibracije. Govorom će proizvoditi ( „govoriće biljke“)! – Sledeći korak će biti kad ljudi budu mogli da govore (stvaraju „osećajna bića). A na najvišem stupnju razvoja,ljudi će stvarati svoju vrstu preko grkljana. Čovek sada može samo izraziti svoju dušu preko grkljana,ali će onda izražavati sebe. Kao što će ljudi u budućnosti biti u stanju da stvaraju bića preko govora, tako je bilo sa prethodnicima ljudi- božanstvima; oni su posedovali organ kojim su stvorili sve ljude,životinje i sve ostalo što nas okružuje. U bukvalnom smislu:- svi ste vi reči izgovorene od božanstvenih bića !

„U početku bejaše Reč,i Reč je bila sa Bogom,i Bog bejaše Reč .....“ ! Ovo ne znači,neke filosofske reči u spekulativnom značenju. Sv. Jovan je postavio prvobitnu činjenicu,koja će se morati shvatiti bukvalno.

Na kraju će doći Reč. Stvaranje- geneza- je realizacija Reči, i ljudi će u budućnosti realizovati ono što je danas Reč. Onda ljudi neće imati fizički oblik- formu,koju imaju danas; razviće se do forme koju su imali na st. Saturnu – do vatrene –toplotne forme.

Ono biće, koje je izgovorilo sve što danas postoji,jeste veliki prototip ljudi. On je izgovorio- stvorio: Saturn,Sunce,Mesec,Zemlju,Merkur,Jupiter i Veneru. Sedam planeta na pečatu,ukazuju na ovo. Oni su znak koji ukazuje na visine,do kojih će se čovek razviti. Njegova planeta će se sastojati od vatrene supstance,i moći će da govori kreativno- stvaralački u ovoj vatrenoj materiji. To predstavlja „Vatreni mač“,koji izlazi iz njegovih usta. Sve će biti vatreno,odatle stopala od plamtećeg metala.

Kada uporedite današnjeg čoveka sa životinjama,razlika između njih tera nas da kažemo: da čovek-kao individua- ne sadrži u sebi sve što se može naći u nekoj životinji. Čovek ima svoju individualnu-ličnu dušu,a životinja ima: grupnu dušu. Ljudsko biće je –samo za sebe- cela životinjska vrsta. Sli lavovi zajedno imaju samo jednu dušu. Takve grupne duše su kao ljudske,samo što se nisu spustile u fizički svet,već egzistiraju u astralnom svetu. Ovde na zemlji vidimo fizičke ljude,od kojih svaki ima svoj ego- Ja. U astralnom svetu nalazimo bića kao što smo mi,ali samo u astralnom omotu. Možemo sa njima govoriti,kao sa jednakim; ovo su životinjske – grupne duše.

U ranijim vremenima,ljudi su takođe imali grupne duše- samo su se razvile postepeno,do današnje nezavisnosti. Ove grupne duše,prvobitno su se nalazile u astralnom svetu, a onda su se spustile dole da žive u fizičkom telu. Kada proučavamo originalne ljudske duše,u astralnom svetu nailazimo na četiri vrste bića sa grupnim dušama,koje pripadaju današnjim životinjskim vrstama,našli bi da jedna može biti upoređena sa : Orlom,  druga sa lavom,treća sa bikom i četvrta sa čovekom iz drevnih vremena – pre nego što je dobio Ja- ego. Tako u drugoj slici,u apokaliptičnim životinjama: orlu,lavu,biku i čoveku, -prikazuju nam se evolucioni stadijumi čovečanstva. Postoji i uvek će postojati /dok Zemlja postoji/ grupna duša za uzvišene manifestacije čoveka,koja je predstavljena Jagnjetom u centru pečata- sa mističnim Jagnjetom-znakom Vaskrslog.  Ova grupacija od pet grupa duša – četiri čovekove- oko Velike grupne duše,koja još uvek pripada svim ljudima- zajednički predstavlja: Drugi pečat. Kada bi se vratili milionima godina unazad u ljudsku evoluciju,pokazala bi nam se druga slika. Danas su ljudi fizički na svetu,ali je postojalo vreme kada je ono što je tumaralo zemljom,još nije moglo primiti ljudsku dušu jer je ona bila na astralnom nivou. Još ranije u vremenu,dolazimo do perioda kad je duša bila na duhovnom nivou (u Devahanu). A u budućnosti,kada se duša pročisti na zemlji ona će ponovo uzleteti na ovaj viši nivo. Njen put ide od duhovnog,preko astralnog,fizičkog pa opet do duhovnog. Ovo izgleda kao dug razvitak za čoveka,ali je kratak u poređenju sa evolucijom čoveka na st. Saturnu i drugim planetama. U tim vremenima ljudi nisu samo prošli kroz fizičku transformaciju,već i kroz duhovnu i astralnu. Da bi ovo pratili, moramo se uzdignuti do duhovnog sveta. Tamo se može čuti muzika sfera,tonovi koji preplavljuju prostor u duhovnom svetu. Kada ljudi opet budu živeli u duhovnom svetu- harmonija sfera- koju okultisti nazivaju „tonovi anđeoskih truba“,zazvučaće za njih. Otud trube,na Trećem pečatu.

Iz duhovnog sveta dolaze Otkrovenja,koja se pokazuju ljudima smo kad nastave da se razvijaju; onda će im biti otvorena knjiga sa Sedam pečata. Ove pečate razmatramo ovde i biće vam otkriveni. Otud nalazimo knjigu u sredini pečata a ispod nje četiri stupnja čovečanstva,predstavljena sa četiri konja,koji označavaju čovečiji progres pri razvitku kroz istoriju.

Ali još postoji,viša Inicijacija. Ljudi vode poreklo od još viših svetova i vratiće se njima ponovo. Ono što su danas u spoljašnjem svetu,pojedina slova,od kojih je načinjen čovek ponovo će biti u čoveku,i njegova forma će biti identična formi sveta. U prilično trivijalnim teosofskim učenjima,kaže se da čovek traži Boga u sebi. Ali oni koji traže Boga moraju ga tražiti u njegovim delima,koja su rasprostranjena svuda po svetu. Ništa u svetu nije materija,to je samo privid. U realnosti,- sva materija je izraz –duhovnosti, poruka Božije aktivnosti. Ljudi će proširiti svoja bića u vremenu koje dolazi, izjednačavajući se sve više i više  sa svetom;Tako će ih biti moguće predstaviti u formi kosmosa,umesto u ljudskoj. Ovo možete videti na Četvrtom pečatu,u vidu kamena,mora i stubova. Oblaci koji lete nad zemljom ponudiće svoju materiju,tako da se čovečije telo može formirati od njih,a sile koje su danas sa Sunčevim duhovima,omogućiće čoveku razvitak duhovnih sila,do velikih visina ; ljudi streme Sunčevoj sili. Suprotno od biljke, koja svoje glavičasto korenje ukopava u zemlju-čovek okreće svoju glavu prema suncu. Na kraju će on ujediniti svoju glavu sa suncem  i primiti više sile. Ovo se može videti na Četvrtom pečatu,sa sunčevim licem koje stoji na telu od oblaka,kamena i stubova. U budućnosti će čovek postati samo-kreativan. A duga,simbol savršene kreacije,ga zaokružuje. U Apokalipsi Jovanovoj,možete naći sličan pečat sa knjigom u sred oblaka,gde Jovan kaže: da Inicirani moraju „progutati ovu knjigu“. Ovde se ukazuje na vreme kada će čovek primiti mudrost- ne samo naizgled, već će mudrost prodreti u njega i on će postati njeno otelotvorenje.

Tada će doći vreme u kojem će se zbiti velike promene u kosmosu. Kada ljudi privuku sunčevu moć,sunce će se ujediniti sa zemljom. Ljudi će postati sunčeva bića i kroz moć sunca moći će da stvaraju sunca. Otud žena koja nosi sunce na Petom pečatu. Čovečanstvo će tada biti toliko moralno i etički napredno,da će sve destruktivne sile u čovečijoj nižoj prirodi biti savladane. Ovo je predstavljeno životinjom sa 7 glava i 10 rogova. Pred stopalima sunčeve žene je Mesec,koji sadrži sve one osnovne supstance koje zemlja nije mogla koristiti,ali ih nije odbacila. Sve magične sile kojima mesec deluje na zemlju,tada neće postojati. Kada se čovek spoji sa suncem,prevazići će mesec.

Sledeća slika nam pokazuje ljudsko biće,koje je dostiglo najvišu duhovnost i koje je uzelo formu Mihaila,kako ukroćuje zlo u svetu simbolizovano- zmajem. Videli smo na jedan način da i na početku i na kraju ljudske evolucije,postoje ista stanja i transformacije. Videli smo ih naslikane kao čoveka kome iz usta izlazi plamteći mač,sa stopalima od istopljenog metala. Kroz simbolizam dubokog značenja,otkriva nam se celina sveta,kroz simbol Svetog Grala.

Opisaću vam ukratko ovaj pečat. Okultista koji se upoznao sa našim svetom,zna da prostor u fizičkom svetu nije praznina nego nešto sasvim drugo. Prostor je izvor iz koga su se takoreći kristalizovala sva bića. Zamislite kocku od staklene providne  posude,ispunjenu vodom da kroz nju teku hladni tokovi koji stvaraju led. Ovo će vam dati ideju o stvaranju sveta,prostora i o Božanskoj stvaralačkoj Reči izgovorenoj u tom prostoru,tako da su se sve stvari i bića kristalizovala u njemu. Okultista simbolizuje ovaj prostor vodenom kockom,u ovom prostoru bivaju stvorena razna bića. Kocka ima tri uzajamne upravne ose,tri pravca: dužinu,visinu i širinu i predstavlja tri dimenzije. Sada zamislite tri proti-dimenzije,ovim dimenzijama fizičkog sveta. Možete zamisliti ovo preko ove slike: Čovek ide u jednom pravcu i sudara se sa čovekom iz drugog pravca. Slično tome,postoji protiv-dimenzija svakoj dimenziji u prostoru,tako da imamo ukupno šest protiv-zrakova. Ovih šest protiv-zrakova, predstavljaju prvobitna bića najviše vrste. Fizičko telo, kristalizovano u prostoru je najniže. Duhovno telo najuzvišenije, je suprotna protiv-dimenzija. U svom razvoju ove protiv-dimenzije stvaraju se u biću,koje je prepušteno svetu strasti ,čulnih prohteva i instinkta. Ovo je u početku,kasnije postane nešto drugo. Biće postaje pročišćeno, ali začetak je bio u nižim impulsima što je simbolizovano- zmijom. Proces pročišćenja je simbolizovan  protiv-dimenzijama,koje se sjedinjavaju u dve zmije, jedna naspram druge. Kako se čovečanstvo pročišćava,to se pojavljuje kroz ono što se naziva: svetskom spiralom. Ova svetska spirala ima veliku važnost. Sledeći primer će vam to predočiti.

Modernu astronomiju podržavaju dva Kopernikova postulata,ali treći nije uzet u obzir. Kopernik je takođe rekao,da se sunce kreće; kreće se po spirali tako da se i Zemlja prateći Sunce,kreće po veoma komplikovanoj putanji. Isto se tiče i Meseca koji kruži oko Zemlje.

Ova kretanja su mnogo komplikovanija, nego kako to elementarna astronomija pretpostavlja. Vidite ovde,koliko spirala ima vrednosti za nebeska tela,i ona opisuje formu – oblik sa kojom će se ljudi jednog dana identifikovati. U to vreme će ljudska stvaralačka moć,biće pročišćena i njegov grkljan će postati –reproduktivan organ. Transformisan grkljan,postaće posuda nazvana: Sveti Gral. Samo oni pročišćeni,spojiće se i ujediniti sa ovim reproduktivnim organom. Biće to suština svetske i velike kosmičke sile. Ovaj duh sveta u svojoj suštini,predstavljen je „golubom“ usmerenim prema Svetoj posudi. Ovo simbolizuje duhovne plodove koji će rasti iz kosmosa,kada se svi ljudi identifikuju sa kosmosom. Dovršena kreacija ovog procesa predstavljena je – dugom,ovo je sveobuhvatni pečat Svete posude. Celina daje smisao veze između sveta i ljudina divan način,kao zbrajanje značenja ostalih pečata.

Ovde je data svetska tajna,kroz kružni natpis sa spoljne ivice pečata,koji kazuje kako su prvobitni ljudi stvoreni iz svetskih sila. Svako ko pogleda unazad,vidi da je prošao kroz ovaj proces kada se ponovo rađa,pomoću snaga svesti. Ovo je prikazano Ružinim krstom, sa : E.D.N.- Ex Deo Nascimur (Iz Boga smo rođeni).

Vidimo da je u pojavnom svetu,drugi element pridodat životu – to je smrt. Da bi našao život ponovo u ovoj smrti,on mora naći smrt čula,u prvobitnom izvoru svega što živi. Ovo je centar celokupnog kosmičkog razvoja,jer smo morali da iskusimo smrt da bi postigli stvarnost. Moći ćemo da prevaziđemo smrt,kada nađemo njeno značenje u misteriji Vaskrslog. Kao što smo rođeni od Boga,tako u značenju ezoterne mudrosti:  (umiremo u Hristu) - In Christo  morimur).

Zato se dvojstvo krije svuda gde se nešto otkriva,sa kojim se treći član mora ujediniti. Čovek koji je prevazišao smrt,identifikovaće se sa duhom koji ispunjava svet- simbolizovanim golubom: (Ustaće iz mrtvih i živeti u duhu) : P.S.S.R.- Per Spiritum Sanctum Reviviscimus.

Ovde stoji teosofski – Ružin krst,i svetli ka dobu, kada će nauka i religija postati izmirene!

Vidite, kako je ceo svet predstavljen takvim pečatima,i pošto su mag i onaj koje Iniciran -postavili čitav kosmos u njih,oni poseduju ogromnu moć i snagu. Možete se stalno vraćati ovim pečatima i videćete da ćete meditacijom o njima,otkrivati beskrajnu mudrost. Oni mogu imati moćan uticaj na dušu,jer su bili stvoreni od kosmičkih tajni. Postavite ih u sobu u kojoj se diskutuje o takvim stvarima,kao što smo uradili ovde gde se diskutuje o Svetim misterijama sveta,i pokazaće se oživljavajućim i prosvetljenim do najvišeg stepena,iako ljudi neće biti često svesni toga uticaja. Pošto poseduju ovoliku važnost,ne smeju biti zloupotrebljeni ili omalovažavani. Ma koliko čudno izgledalo,kada se pečati postave na zid sobe u kojoj se nikad ne govori o duhovnom,već samo o trivijalnom- prostačkom,njihov efekat je takav da izazivaju fizičke bolesti. Premda zvuči neverovatno, oni uništavaju probavu. Što je rođeno iz duha pripada duhovnom,i ne sme biti profanisano / omalovažavano; ovde se to pokazuje pod njihovim uticajem. Znakovi duhovnih stvari pripadaju tamo, gde su duhovne stvari ozakonjene i gde imaju uticaj.

                                                                                         Kraj

                               **************