I S U S i l i H R I S T O S

                         I S U S  i l i   H R I S T O S

Rudolf Štajner

     GA : 79                                                    .

- Predavanja Dr. Rudolfa Štajnera održana u Teo-sofskom društvu -

                                                 

                                                               u Kristijaniji, 29 novembra 1924 god.

Osećajući se ovde u Norveškoj kao gost zahvaljujem se pre svega najsrdačnije govorniku, koji mi je upravo uputio tako tople i duboke reči, a zahvaljujem i svima vama ostalim na interesovanju na neka moja izlaganja o nagoveštenim problemima, što ću ih moći da iznesem u ovom kratkom vremenu. Moram odmah da istaknem da će se unutar teološkog pokreta u stvari osećam dvostruko kao gost, jer sam uvek naglašavao u antroposofskom pokretu, da Antroposofija ne želi nipošto da bude neka nova religija ili čak sektaška tvorevina, već želi da se razvija iz opšte-naučnog pokreta sadašnjice. Ona želi da nađe odgovarujuće metode istraživanja za nadčulne činjenice ljudskog i kosmičkog života. Pa samo ukoliko oblast Teologije pripada opštoj oblasti istraživanja utoliko se Antroposofija oseća probuđenom (ako bude upitana) da doprinese teološkom istraživanju onog, što smatra da može u tome pravcu da preda, metodama natčulnog istraživanja. Zato sam nedavno u Nemačkoj jednoj većoj grupi mladih teologa, koja se meni obratila rekao : „Ja želim da služim samo onim što mogu da pružim antroposofskim putem. A ono što je danas potrebno jednom religiozno-teološkom pokretu, to moraju da daju one ličnosti što stoje u teološkom i religioznom životu. Ovi krugovi naročito prigovaraju Antroposofiji, danas ona svojim metodama istraživanja, želi spoznajno uzdići u nadčulne svetove, da želi razviti neke latentne spoznajne snage u čoveku, da bi on mogao da prodre u nadčulne svetove. baš u teološkim krugovima čuje se često, da je to protiv religioznog osećanja, protiv pobožnosti i da to pre svega hrišćanska teologija  mora da odbije. Ovo se u poslednje vreme motivisalo time, što se ne želi da shvati, nego što se neshvatljiva tajna, treba sa puno poverenja i dubokim strahopoštovanjem da obožava. čak se reklo : Hrišćanstvu je potreban paradoks, da bi se pravi hrišćanski religiozni život sa dovoljno dubine mogao da vodi  i stvara  iz neposrednog ljudskog poverenja.

Prigovori koji se čine Antroposofiji bili bi opravdani, kada bi ona išla za tim da naročito po pitanju Isusa-Hrista, iracionalno racionalizuje, da sadržaj Misterije na Golgoti redukuje na puku razumnost. Ali se Antroposofiji pravi još jedan prigovor. Pošto Antroposofija nije gnostika, nije mistika,nije neistorijski orijentalizam, ona i te kako gleda i na istorijska zbivanja u razvoju čovečanstva. Mistika neistorijska, svi orijentalni pogledi na svet su u izvesnom smislu, neistorijski. Antroposofija je skroz na skroz zapadnjački pogled na svet u pogledu ovog metodskog stanovišta. i ona zauzima istorijska zbivanja, kao nešto realno, kao što je uobičajeno naučnom životu zapada. Stoga se Antroposofija oseća i primoranom, da ličnost Isusa, stavi u istorijski život čovečanstva. Ona zna šta je sadržano u istorijskom Isusu za čovečanstvo, pa je ona samo iz razloga koji su baš predmet mojih današnjih izlaganja, primorana da se od Isusa kao čoveka, koji se može posmatrati u zemaljskom životu, uzdigne do nadzemaljskog-vanzemaljskog, do kosmičkog bića HRISTA, koje se otelovilo u čoveku Isusu i da zbilja o Isusu Hristu govori u izvesnom smislu, kao o nekom dvostrukom biću.

Kaže se, da je u stvari ono što Antroposofija želi da iznese u kosmičkom pa čak i o zemaljskom Hristu, bez značaja za religiozno osećanje današnjeg hrišćanstva. Jer današnje čovečanstvo hoće ako je reč o istorijskom razvoju, da svoje gledanje ograniči na zemaljsko, smatrajući naprosto da kosmički Hristos više nije potreban pored istorijskog Isusa.

Vrlo poštovani slušaoci ! Prva mi je dužnost da pokažem, kako Antroposofija  uopšte mora da postupa sa činjenicama sveta i kako ona iz tih metoda istraživanja, dolazi do sasvim naročitog stanovišta prema Misteriji na Golgoti. 

Antroposofija nastoji ponajpre da na sasvim jedan određen način, oslobođen od svih iluzija dokuči šta se naročito od 15 veka stvorilo u zapadnjačkom čovečanstvu iz tzv. predmetnog saznanja. priroda je već do sada objašnjena na veličanstven način (a ideal prirodnih nauka korača sa pravom mnogo dalje) objašnjena i sistematizovana. I prozreta u njenim zakonitostima i subjektivna je to uporedna pojava jedne temeljite prirodne nauke, da se postaje prema saznanju, rekao bih da se postaje racionalistički apstraktan. Svet misli dobija sve više i više puko obeležje slike. Idemo li još dalje unazad iza 15 veka nailazimo svuda da misaoni svet nema ono suvoparno obeležje slike, onaj apstraktni karakter koji hoće da samo obeležava realnost ali ne i da sadržava. Apstraktnost koja se daje realnosti potiče kao što je napomenuto od sredine 15 veka, naročito od vremena Galileja, Đordana Bruna i dr. Danas nam ideje znače najviše slike realnosti. Ako idemo unazad pre 15 veka, onda čovek nema osećanja da neka stvarna duhovna realnost ulazi u njega samoga, kada se preda svetu ideja. Tadašnji  čovek nema samo apstraktan svet nema samo apstraktni svet ideja, on ima svet ideja prožet duhom, prožet duhovnom realnošću.

U pogledu racionalizma u pogledu prirodne nauke noviji su vekovi učinili nešto grandiozno. Mi vidimo kako se sve više i više i ostale istorijske nauk, prožimaju osećanjem načinom i mišljenja, koji se ovde očituje. A ko prati preobražaj metoda istraživanja  u teologiji poslednjih vekova, taj može da vidi da se način istraživanja kreće svakako i u prirodno-naučnom pravcu, jer je istorija u novije doba primila obeležje prirodno-naučnog načina mišljenja.

Tako je Hristologija postepeno postala istorijsko „istraživanje života Isusa“. Ovo se može potpuno da shvati iz celog toka duhovnog razvoja novijeg doba. Mora da se razume, da se to moralo tako desiti. Ali treba imati u vidu, da je ovaj pravac ako se isti dalje primenjuje, podesan, da se hrišćanstvu oduzme Hrist. Tako da se sve više i više približavamo onome što može dati i istoričar, koji je neutralan prema religiji kao npr. Ranke, što je ličnost Isusa uvrstio u istorijsko zbivanje kao najplemenitije biće, koje je ikada hodalo po zemlji. Sve više se i više teologija približila istorijskom istraživanju i mi nalazimo već danas veliki broj teologa, koji su jedva nešto drugo u njihovom nastojanju i metodi istraživanja nego što je istoričar ranga samog Rankea (1795-1886).

Nasuprot tome pokazuje antroposofija, da neke snage saznanja što u čoveku u običnom životu i u običnoj nauci ostaju latentne (skrivene), kojih čovek nije svestan, ali koje postoje u svakom čoveku,da te snage mogu da budu probuđene u svesti. Pomoću ovih probuđenih spoznajnih snaga, može čovek da se uzdigne iznad čulnog sveta i osposobi da svojim saznanjem dokuči natčulni svet isto tako, kao što čovek obdaren običnim čulima može da dokuči čulni ili fizički svet.

Metodom koja nije više predmetnog karaktera, što nema više veze ni sa običnim racionalizmom, koja bi se pre svega mogla da se nazove pravim doživljajem, dolazi se do nadčulnog sveta.

No često se nailazi na zabludu da se misli, da antroposofija hoće karakteristične osobine saznanja, što postoje u prirodnoj nauci i u racionalizmu, da prenese i u natčulnu oblast kao da je sama antroposofija nešto racionalno, dakle da iskorenjuje iracionalno, paradoksalnu tajnu i da zahteva da se putem logike čovek saglasi sa onim što smatra Misterijem na Golgoti a ne dobrovoljnim priznavanjem iz poverenja zasnovanog na straho- poštovanju, kao što mora da bude u religiji. Ali cela slika sveta ponovo se menja a i sam čovek, kada se iz prirodno istorijske sfere saznanja uzdigne u natčulnu sferu saznanja, ako smem tako da se izrazim. Svega ovog mogu samo da se dotaknem- ali ako hoćemo da definišemo naj važniju karakteristiku za običnu predmetnu danas priznatu naučnu metodu, onda moramo reći da ova metoda za onoga koji zbilja povlači konsekvence te prirodne nauke i tog racionalizma, svet deli u dve oblasti. Čovek ne obraća uvek pažnju na ove dve oblasti, jer ima izvesni unutrašnji nesvestan strah da povuče poslednje konsekvence. li ko je upoznao ljude kao ja, što su duboko patili zbog te podvojenosti ljudske prirode, što su svojom dušom- svojom religioznim osećanjem išli do poslednje doslednosti modernog mišljenja i ko je video duševni bol, koje bespuće duše baš u pogledu na najdublje religiozno osećanje, može da prouzrokujeovaj dualizam moderne racionalističke prirodne nauke u odnosu prema čoveku, taj će biti spreman da razmišlja o tome kako je iz ovog dualizma niklo nešto saznajno i na religioznom polju. Jer prirodna nauka ima preveliku moć nad ljudskom dušom. Imajući u vidu prirodno naučni pogled, čovek se oseća previše odgovornim a da i ostale naučne metode, ako ove treba da budu sigurne, ne formira baš prema prirodno-naučnoj istorijskoj realističkoj metodi.

Ali kuda onda vodi ova metoda u njenoj poslednjoj konsekvenci? Ona vodi do toga da nastaje dubok jaz između toga što imamo da priznamo, kao prirodno-naučnu nužnost i onoga što spoznajemo u moralno-etičkom životu, što nam tek zamjećuje naše ljudsko dostojanstvo. A moralno- etički život ako se ispravno doživljava, pojavljuje nam se kao izliv božanstva, vodi nas neposredno pobožnosti i samoj religioznosti. Duboki jaz između ovog etičko- religioznog života i onoga što nam otkriva saznanje o prirodi za fizičkog čoveka,može se doduše obaviti maglom za ljudsko gledanje, jer čovek ima u sebi izvestan unutrašnji podsvesni strah, ali za onoga koji sasvim pošteno istražuje ljudsku prirodu, ne može se taj jaz premostiti samom prirodnom naukom. Jer s jedne strane postoji  u pogledu početka i svršetka Zemlje, opravdana prirodno- naučna hipoteza: Kant-Laplasova teorija. O njoj naravno neću govoriti u pojedinostima ali iako je danas modificirana, njeno se objašnjavanje početka razvoja sveta odnosi ravnodušno prema razvoju čovečanstva, iz kojih izviru etičko-božanstveni ideali, kojima se čovek predaje sa pouzdanjem, ideali što žive samo u slikama. Pa ako se sa prirodno-naučnog stanovišta pogleda na kraj zemljine egzistencije, onda opet nailazimo na jednu opravdanu prirodno- naučnu hipotezu- na nauku o entropiji, koja govori o toplotnoj smrti (smrti usled toplote), na kraju postojanja Zemlje. Dakle, mi smo po prirodno-naučnoj nužnosti učlanili čoveka između Kant- Laplas teorije, pra magle i toplotne smrti. U središtu njih živi, predaje se svojim etičko- religioznim idealima ali ove nalazi najzad demaskiranim kao iluziju, - jer na kraju zemljinog razvoja nastaje toplotna smrt- velika lešina, koja ne sahranjuje samo ono što postoji  u zemljinom razvoju kao fizičko-eterično, već sve ono što je sadržano u čoveku u vidu moralno religioznih ideala (čovekov duh).

Veoma poštovani slušaoci, ja ne dolazim putem nekog religioznog racionalizma, već na elementarno saznajni način do saznanja, da se pored hipoteze o svemirskoj magli kojom se čovek obmanjuje, da bi prešao preko nečega, što bi mogao da postane najbolniji doživljaj duše. Moramo uzeti u obzir i to da se tražilo objašnjenje za koje još nije bila postojala potreba u svim starim religijama i u prvo vreme hrišćanskog razvitka, a to je razlikovanje: znanja od verovanja. Jer znanje usled svoje moći kojim mora uticati na ljudsku dušu, ipak postepeno postaje „molohom“, što malo pomalo proždire veru ako se ova ne može da oslanja na jedno više, zaista natčulno znanje, što je u stanju da shvati Misteriju na Golgoti.

Ovde mora Antroposofija upozoriti na to, kako ono što daje kruta prirodno naučna nužnost, postaje sve natčulno saznanje običnim fenomenom, kako se svet što ga gledamo očima, slušamo ušima pretvara u fenomenalizam. Ja o ovim stvarima mogu danas samo manje ili više da referišem ali antroposofija nastoji da pruži dokaz, da u onome što vidimo nemamo posla samo sa materijalnim svetom, nego da ovde imamo posla sa svetom fenomena. Pa u nadčulnom saznanju čulni svet gubi od svoje krute gustine ali s druge strane i etičko- religiozni svet, gubi od svoje apstraktnosti. Obadva se sveta približavaju. Eterično-religiozni svet postaje realniji, dok čulno- fizički svet postaje fenomenalniji. Zato ne spekulacijom ne apstraktnom filosofskom metodom, nego doživljavanjem otkriva se svet koji leži iznad našeg običnog čulnog sveta. A ovaj svet što se tada gleda nema više onu suprotnost između idealnog i realnog. Oba su se približila. Prirodni zakoni- rekao bih postaju moralni u ovom svetu, a moralni zakoni se zgušnjavaju u prirodno zbivanje ! Da napomenem samo nešto: Na kraju postanka Zemlje, postavlja i Antroposofija doduše tako nešto, kao što je toplotna smrt, ali njoj postaje ono što čovek nosi u sebi kao moralno- religiozne ideale, nekom vrstom klice, kao što se biljni život od ove godine prenosi klicom u iduću godinu. Antroposofija se ovde u pogledu novije nauke  sukobljava sa paradoksom, ali se ipak usuđujem reći što sleduje, već mislim da će u krugu teologa. izazvati manje negodovanja nego u krugovima krutih prirodnjaka. Usuđujem se naime da izjavim : Da se antroposofskom ili duhovnom naukom dolazi do saznanja, da tzv. zakon o održanju sile i materije, prestaje da važi u svetu koji se opisuje kao – nadčulni; kako ovaj zakon o održanju materije i energije, ima samo relativnu vrednost u svetu, što se pojavljuje kao svet prirode a koji zahvata racionalizam. Antroposofija nas uči da baš u ljudskom organizmu spoznamo, da ne postoji samo materija i da se sve preobražava, ona nas uči da upoznamo ne samo metamorfoze materije. Izvan čovekovog organizma , u ostaloj prirodi tu radi zakon o održanju sile i materije, ali u samom čoveku (kako nas uči Antroposofija) nalazimo potpuno nestajanje materije i ponovo nastajanje – vaskrsavanje nove materije iz čistog prostora. Ako smem da učinim trivijalno poređenje da bih ukazao na to, kako stoji sa materijom i silom – materijom i energijom- u ljudskom organizmu, onda bih rekao: Kod proučavanja zakona o održanju materije- energije postupa se tako, kao kad bi neko kazao: da je on brojao koliko se novčanica unese u banku u nekom dosta velikom razmaku vremena, i koliko se opet iznese, pa je dotični utvrdio, da se isto toliko novčanica iznese koliko se unosi.

Vidi se, da jednaka materija ulazi u materiju kolika i izlazi. Pa kao što se ne sme zaključiti, da su se stvari u banci jednostavno preobrazile nego se mora priznati, da se u banci vrši samostalan posao, da se u banci mogu novčanice i preštampati i da sasvim nove izlaze, tako se i kod ljudskog organizma ne smeju stvarati takvi zaključci, kao što se stvaraju kod zakona o održanju materije i energije. Tu se zapravo zbiva poništavanje materije i energije a stvaranje materije i energije. Do ovog novog saznanja ne dolazimo lako umnim fantaziranjem, već strogim antroposofskim istraživanjem. Za spoljašnji svet, svakako važi zakon o održanju materije i energije i to za srednje etape razvoja, ali ako uočavamo kraj opstajanja Zemlje i sa izvesnim opravdanjem predstavimo njenu „toplotnu smrt“, onda ne vidimo veliko groblje, već vidimo da sve ono što je čovek razvio na moralno- etičkim idealima, na božansko- duhovnim ubeđenjima, zaista može da se sjedini sa novom stvarajućom tvari i da je stoga po sredi , realna klica daljeg razvoja. Baš time što u čoveku nastaje, savlađuje se smrt spoljašnje materije. U antroposofskoj  duhovnoj nauci, nalazimo nešto što svakako pokazuje, kako moralno- etičke snage deluju neposredno u materijalnom. Kod čoveka to ostaje najpre za običnu svest podsvesno. Da ponovimo : Onoj svesti koju možemo da postignemo u antroposofskom istraživanju, pokazuje se, da se ono etičko-moralno i religiozno zgušnjava do realnosti i da ono što živi u spoljašnjem materijalnom, pretvara u samu fenomenalnost. Na taj se način približavaju obadva sveta. Ali se oni i onda međusobno približavaju, kada se ne gleda na način kako se čovek drži u tom višem saznanju. Mi smo navikli da logično govorimo i rasuđujemo, kada na običan spoljni svet primenjujemo racionalizam na prirodu i na taj način polazimo od logičnih kategorija, što su za spoljni – čulni svet, potpuno opravdane. I do ovog se načina iz objektivnih razloga razlikuje antroposofska duhovna nauka. Ona se mora razlikovati jer ona drugačije doživljava, drukčije posmatra svojim metodama saznanja. Naročito se pojavljuju dva pojma (naravno da su se pojavili i mnogi drugi pojmovi ali neka nam danas ova dva budu naročito važna) a koji se inače samo indirektno poznaju, kao objekti ali koji se ne primenjuju, kao što se primenjuju logični pojmovi. U saznanju postaje zapravo i ono izraz otkrovenja, približuje se realnosti što je inače formalno, što je idealno.

Dva pojma koji se ovde pojavljuju, to su pojmovi: zdravog i bolesnog. vi ćete mi priznati, da je u stvari nemoguće za logičke kategorije u običnom čulnom svetu, da se govori o „zdravom i bolesnom“, o tome što nije samo istinito nego što se priznaje,jer je zdravo. Mi priznajemo u organskoj prirodi, zdravo- kao princip rastenja i razvijanja, prepoznajemo bolesno, kao deformaciju kao sputavanje normalnog  razvijanja. Ali kad primenjujemo logične kategorije, ne govorimo o „zdravom i bolesnom“. Ako se uzdignemo od običnog predmetnog saznanja do onog saznanja, koje primenjuje antroposofska duhovna nauka, onda moramo početi da govorimo o zdravom i bolesnom. Jer posmatranje nas primorava da takve doživljaje, dakle ne više ideje i pojmove (pošto „zdravo i bolesno“, su pojmovni doživljaji) nalazimo u natčulnom svetu u koji ulazimo.

Mi moramo ono, što u čulnom svetu označavamo pukom apstrakcijom: istinit, da nađemo u nadčulnom svetu kao nešto,zdravo. A što označavamo u čulnom svetu kao nešto neistinito , pogrešno lažno, moramo to u natčulnom svetu doživeti kao bolesno !

Ovde se antroposofiji pruža mogućnost (ne nasilnim, veštačkim kombinacijama) nego sasvim pošteno čestitim daljim tokom samog istraživanja, da sadašnje neposredno istraživanje nadoveže na Novi i Stari zavet. Time se jaz istraživanja između Novog i St. zaveta, može zbilja da premosti. Na taj se način stvara nov put ka razumevanju misterija na Golgoti. Jer ovde se pruža nešto paradoksalno ... Kao što rekoh, danas mogu samo manje ili više da referišem ali što vam prikazujem u kratkim crtama, rezultat je dugogodišnjeg istraživanja koje nije pošlo od (dozvolite mi da se izrazim) religioznih predrasuda. Lično sam pošao od prirodno- naučnog obrazovanja, Tj. razvijao sam se. U mojoj mladosti – rekao bih, koliko je bilo moguće, slobodoumno. Baš iz moje mladosti nisam poneo nekakva religiozna osećanja. Istraživanjem, kroz to šta je poslednja konsekvenca prirodno- naučnog istraživanja, podstaknut sam da i o postojanju religioznih problema nešto kažem, što mislim da se sa antroposofske strane sme reći. Dakle, ovde predrasude nisu po sredi ni sa subjektivne strane. Ali antroposofskim istraživanjem nalazimo, da prirodu imamo okolo nas ... i baš kada se potpuno u stilu i smislu prirodne nauke – kroz prirodu zbilja tačnije upoznamo, iako se to uvek ne priznaje pa prirodna nauka želi na neki način da pomuti svakojakom mistikom. Dakle, ako prirodu stvarno upoznamo, ne samo u pogledu njenih pojava i zakona, time da se o njenom kvalitetu, o tome šta ona stvarno jeste, prave određene predstave, onda se kaže: Ono što se dešava napolju u prirodi, to se nastavlja u unutrašnjosti čoveka. Procese prirode nalazimo izvan nas, procese prirode nalazimo i u nama. Ali sad dolazi ono paradoksalno ... što se nalazi antroposofskim istraživanjem; zapravo, svi prirodni procesi orijentisani prema rastenju, prema plodnosti, poseduju u čoveku samo ograničenu vrednost; da u čoveku postaju procesima raspadanja – razaranja.

Mnogostrukim posmatranjem prirode i mnogovrsnim antroposofskim posmatranjem čoveka, dolazimo do velikog i značajnog zaključka: Prirodi je dopušteno da bude prirodom, izvan čoveka ; unutar čoveka priroda postaje ono što se suprotstavlja prirodi.

Ako se sada čovek uzdigne do natčulnih metoda istraživanja, onda se vidi kako u čoveku dejstvuje destruktivne snage, koje su u prirodi spolja, konstruktivne snage ; Kako ove destruktivne snage u ljudskoj prirodi, postaju nosioci zla. Ovo je razlika koju antrposofija konstatuje nasuprot običnog idealizma: Prirodi je dozvoljeno da ostane priroda. Čovekovoj unutrašnjosti nije dozvoljeno ni telesno da ostane prirodom. Jer ono što deluje u čoveku kao nastavak prirode, postaje bolesno a time i zlim. Priroda izvan nas je neutralna prema dobru i zlu. U nama je i u telesnom pogledu razorna, pa stvara bolest- dakle zlo. Antroposofsko nam gledanje takođe pokazuje, da se odupremo onome što u nama deluje kao zlo samo na taj način, da sa spoljašnjom prirodom između života i smrti stojimo u takvom odnosu, da dopuštamo da spoljna priroda u nama postaje samo ogledalnom slikom, da mi u našoj svesti ne dodirujemo ono što deluje u dubinama našeg ljudskog bića, deluje organski kao pra uzrok zla. Našu svest ispunjavamo na taj način, što primamo čulne utiske spolja. Mi primamo spoljne čulne utiske ali ih puštamo samo do izvesne tačke, ispod ove ne smeju dalje. Ovde bi ovi spoljni prirodni utisci (to se pokazuje natčulnom gledanju), delovali kao otrov ! Mi ih zračimo natrag. Time se povlači granica između onoga, što su u čoveku organi svesti, koji primaju utiske spoljne prirode i onoga gde se nastavlja prava priroda – gde još proizvodi konstruktivne snage u čoveku. Svesne funkcije ne dopiru dalje ispod ove granice, nego bivaju natrag odzračene stvarajući naše pamćenje – naše sećanje. A ono što živi u našem sećanju, to je natrag odzračena spoljna priroda, koja ne dopire dublje u nas kao ni zraka svetlosti u ogledalu. Jer kada bi čovek primio u svest, ono što leži iza njenog unutrašnjeg ogledala, što leži tu dole gde priroda u njemu postaje zla, onda bi on delovanjem prirode u sebi, postao zlo biće.

Ali, ako se ograničimo samo na predstave, koje se odražavaju samo na sećanje, dakle samo na odsjaj spoljne prirode, onda ne možemo doći do pune svesti o „Ja“- do faktične samosvesti. Do toga ne možemo doći. Što mi obuhvatamo kao samosvest, što se u nama javlja kao „ja“, to može da proizlazi iz naše samo telesnosti; to se nalazi od iskona u čovekovoj prirodi. Zato postaje racionalizam isto tako neutralan prema dobru i zlu, kao prirodni zakoni. Ali ako bi se ono što obrazuje čovekovu samosvest, raširilo preko drugog dela čovekovog duševnog života, onda bi smo u sadašnjem periodu duševnog života imali bezuslovno sa probuđenjem Ja, neodoljivu želju i sklonost ka zlu. Ka onome, što se u nama nalaze kao prirodne razarajuće snage.

Pa sada nastaje značajno saznanje, što vodi u religioznu oblast – to pokazuje pogled baš na običan fizički svet, sa natčulne tačke gledanja-. Onaj čovek koji se jasno prepušta svemu onome, što je delovanje prirode, što kao snage prostrujava prirodne pojave taj dolazi do zaključka: Da ateizam, nije samo logična ne ispravnost – netačnost, već je zbilja neka bolest. Ne bolest, koja s može obično konstatovati. Ali antroposofska duhovna nauka može da govori o tome (pošto sa natčulne tačke gledišta), za proste pojmove: „ispravno ili neispravno“ ; da u sastavu čovekovih sokova, koji spoljašnjoj fiziologiji i biologiji nisu više pristupačni, ima nešto bolesnog ako čovek iz svoje unutrašnjosti – iz svoje duše kaže: „Nema Boga“ ! Jer zdrava čovečija priroda, iako može da postane zla – ali zlo ostaje u podsvesti- zdrava čovekova priroda kaže: „Bog postoji“! Međutim u ovoj svesti: „Bog postoji“, koja je neposredni izraz čovekovog  stvarnog zdravlja, nalazi se samo ono priznanje Boga, koje bih nazvao priznanjem Boga-Oca. Iz udubljivanja u prirodu, iz doživljavanja prirode u nama samima, ništa drugo ne možemo da postignemo, nego svest o Bogu- Ocu.

Prema tome onaj, koji ostaje da stoji u modernoj prirodnoj nauci, može da stekne svest samo o Bogu-Ocu. Dok Boga-Sina (svest o Hristu) gubi manje ili više iz redova božanskih bića, i ako to ne priznaje. Osnovni karakter Harnakove „Suštine hrišćanstva“, je taj, da se tu govori, kako u Evanđelja ne spada Sin već samo Otac! Sin, da je samo taj, koji je nauku o Ocu poslao u svet kroz evanđelja. Napred prikazano shvatanje odvraća čoveka postepeno od pravog realnog hrišćanstva. Jer ako se želi očuvati hrišćanstvo, mora se pored doživljaja Boga-Oca, -što se postiže zdravom ljudskom prirodom- imati i doživljavanje Boga-Sina. Ovo doživljavanje Sina, ne nastaje iz doživljavanja prirode nego iz doživljavanja nečega u čoveku, što je iznad čovekove prirode. Doživljaj koji pripada onome što nema veze sa prirodom, prema čemu se priroda gasi do fenomenalizma. Tada nastaje mogućnost, da se doživljaj Sina nadoveže na doživljaj Oca.

Kao što je doživljavanje Oca, doživljavanje potpunog harmoničnog zdravlja, tako je doživljavanje Sina, ona stvarnost koju čovek proživljava u svojoj unutrašnjosti, kada primeti da uzdižući se do potpune svesti – o „Ja“, (ovu svest o -Ja) mora da razvije u zemaljskom životu; da ova svest o Ja u sebi nosi doduše karakter prirode. Ali ako je čovek ne želi prepustiti zlu, onda ovo probuđenje „Ja“, mora za vreme zemaljskog života prožeti sa božansko- duhovnim sadržajem. Mora da postane Istinom: „Ne ja, nego Hristos u meni“ !

Mora da postane Istinom zbog toga, što se Ja –koje prvobitno može da stoji još unutra doživljavanja Oca- mora preobraziti – metamorfozirati. Čovek usled toga ne mora postati bolestan, što spoljna priroda samo reflektuje kada sama ne ulazi u njegovu svest; kada ulazi samo kroz natrag odzračene slike, kroz refleksije. Ali čovek bi se mogao razboleti u odnosu na svoje pravo ljudsko biće, kada ne bi mogao da iz svoje slobode nađe onu vasionsku moć, koja ne deluje samo kao pra-uzrok zdrave prirode. On mora biti u stanju da se uzdigne do priznanja, da postankom Ja, to oboljenje mora da nestane. Ostali deo duševnog života mogao bi pod izvesnim okolnostima ostati zdrav, ali usled krutosti Ja, morao bi ovaj duševni život postati bolestan, kada čovek ne bi mogao u unutrašnjem životu od čula slobodnom doživljavanju, da sretne Ono biće, koje se može naći ovde na Zemlji ali koje nije zemaljskog porekla. Biće koje se može naći samo slobodnim delovanjem duše i čije je nalaženje sasvim drugačije, nego nalaženje Oca.

U Zapadnoj Evropi se različitost ovih dvaju doživljaja - doživljavanje Oca i doživljavanje Sina- malo naglašava. Ako se danas dolazi na Istok i tako nešto proučava kao što je filosofija ruskog filosofa Solovljeva, nalazimo baš kod njega da on zapravo govori kao čovek prvih hrišćanskih vekova, samo da ono što on kaže iz takvog stava duše,izražava u modernim filosofskim formulama. On govori tako da se jasno primećuje, da on ima posebno doživljavanje Boga-Oca a posebno doživljavanje Boga-Sina! Instinktivno je kod njega ono, što se duhovnim istraživanjem opet nalazi: Da je čovek rođen od Boga-Oca, da je bolest ne priznavati Boga-Oca. Ali, da bi čoveka obdarenog sa „ja“, mogao postati proces isceljenja, mora da postoji nadzemaljski iscelitelj – a to je Hristos ! Ne doživljavati Oca, znači biti bolestan. Ne doživljavati u svojoj unutrašnjosti Hrista, znači u svoj život uneti nesreću. I samo su mogli oni vekovi da dobiju jasnu predstavu o načinu, kako Hristos ulazi u naš život. Pitanje Oca to je pitanje saznanja, a pitanje Sina je pitanje sudbine – a to je pitanje sreće ili  nesreće. Hristos ulazi u naš život, smatrajući ga lekarem i to univerzalnim lekarem . To za antroposofsko natčulno istraživanje nije neka fraza, nije samo alegorično- simboličan značaj. Hristos je lekar – iscelitelj, Onaj što oslobađa čovekovo Ja, od opasnosti od koje ga ne može osloboditi Otac, jer zapravo može opet da postane bolestan. A usled svesti o Ja, zdravlje bi moralo da strada. Što Otac ne može to on prepušta Sinu. Hristos ulazi u čovekovu svest kao posebno doživljavanje, pored doživljavanja Oca.

Antroposofsko duhovno-naučno istraživanje, može ovo doživljavanje potpuno naučno -metodološki opravdati. Ovim putem dolazimo do bića kojeg bih nazvao, večno prisutnim Hristom. Mi ga nalazimo samo ako ga duboko tražimo u našem duševnom biću, nalazimo ga kao biće, koje ne možemo da ga proizvedemo iz naše sopstvene duše. Nalazimo se objektivno izvan nas, kao što nalazimo spoljašnji prirodni događaj. Susrećemo ga posle našeg rođenja u toku našeg ljudskog razvoja. Moramo ga pronaći našim moralnim postupanjem.

Ali, on je večito prisutan – Hristos. Kada je čovek našao večno prisutnog Hrista, kada ga je antroposofskim istraživanjem potvrdio, opravdao, onda se drukčije ulazi i u istorijsko istraživanje nego ranije. Tu je svojstveno ovo: Kada se čovek uzdiže do više svesti, to se moramo opet spustiti do obične svesti. U višoj svesti se ne može istraživati čulni svet. Sve bi to dovodilo do običnog naklapanja. Onaj, koji bi hteo da razvije samo višu svest,koji bi poznavao samo ono što je antroposofija, taj ne bi trebao da govori o prirodnoj nauci. Jer ko želi da govori o prirodnoj nauci,mora da na svaki način naučno poznaje  prirodu onako kako je istražuje  prirodno-naučno istraživanje. Ali prirodnjak može ono što daje prirodna nauka, da prožme natčulnim istraživanjem. Nekom laiku –diletantu u prirodnoj nauci, nije dozvoljeno da govori o prirodnoj nauci, ma koliko je upućen  u znanja o nadčulnim svetovima. Natčulni svetovi , imaju za čulne svetove u stvari isti značaj  kao kiseonik, kada je izvan pluća. Pluća su ono što je priroda. Ako se želi oploditi prirodna nauka, onda su tek u nju mora uliti duhovna nauka.

Sada dolazimo i do nekih drugih oblasti ali takođe ne usled neke religiozne predrasude. Do ove se oblasti pre svega može doći bez istorijskog posmatranja, da se evanđelja u opšte ne uzmu u pomoć. To je ono što bih nazvao epohom razvoja čovečanstva, koja za nas spolja spada baš u vreme Misterija na Golgoti.

Zapravo i onaj što ne prodire do nadčulnih pojmova i ideja, ipak može da se približi shvatanju Misterija na Golgoti. Ali onda dolazi u iskušenje da sve više i više istražuje samo na spoljni način, naturalističko-istorijski pa da Hrista Isusa pretvori u puku ličnost, Isusa!

Ko se uzdigne do antroposofskog duhovnog istraživanja, taj nalazi svuda potrebu, da najpre spoznajno prodre u ono što mu se prikazuje na polju prirode i na polju obične istorije. Samo u pogledu misterija na Golgoti (istorijskog), ne nalazi ovu potrebu. Na to se mogu neposredno i bez predrasuda primeniti viši pojmovi. To što se odigralo u čulnom svetu, tako kako se odigralo i dogodilo, može se dokučiti natčulnim istraživanjem. Pa zatim se dolazi do toga, gde se vidi da razvoj čovečijeg Ja, o kojem sam govorio, stvarno nije uvek postojao unutar razvoja čovečanstva. Onda nalazimo naprimer opravdano, da što dalje idemo unatrag prilikom istraživanja jezika, konstatujemo sve više da je označavanje Ja, sadržano u glagolima, da samostalno označavanje Ja nastaje tek kasnije. Ali to je samo nešto spoljašnje. Ko se bavi psihologijom istorije prožimajući je natčulnim gledanjem, naći će da stvarno doživljavanje Ja, još nije postojalo do približno 8 do 7 pred hrišćanskog veka, da je polako zatim izronjavalo, da se stvarno istorijski razvoj u samoj istoriji čovečanstva približio tome, što se mora označiti  kao svitanje- Ja.

Mislim da se baš u grčko doba,jasno osećalo rađanje čovečijeg Ja. Ne samo time da je čovek bio svestan da ovo ja potiče iz prirode pa prema tome prirodi potčinjeno, ono čoveka uništava ako se samo za sebe razvija. Zato se zaista u Grčkoj osećalo: „Da je bolje biti prosjak u gornjem svetu, nego kralj u carstvu tame“! A to je bilo zaista iskreno osećanje. Ali se to osećalo i na drugi način. Ko zaista proučava velike grčke dramatičare, ne sa ovom površnošću, kako je danas čest slučaj, taj zna da su ono hteli da budu i lekari, da su hteli dramu da uobliče tako, tako da čovek može da ozdravi katarzom. Ovi Grci su osećali u svojoj umetnosti potrebu lečenja.

Pa ako od ovog doba pređemo do rimskog istorijskog doba, osećamo kako se sadržaj ljudske duše u religioznom životu, u državnom i javnom životu skrutnjava u apstraktne pojmove. U čovečanstvu nalazimo veliku opasnost, da se ono razboli od razvoja, Ja se ne igram analogijom reči iako to tako izgleda, ali je rezultat antroposofskog istraživanja taj, da mi osećamo šta je u stvari značilo, da su se na istoku pojavili „terapeuti“- monaški red, što su sebi postavili u zadatak: da isceljuju čovečanstvo, što je bilo na putu oboljevanja.

Međutim, vidimo da u toku istorijskog razvoja, čovečanstvo ipak nije usahnulo i od bolesti propalo, kako se moglo pretpostaviti ako se bez predrasuda uoči samo onaj impuls, što je živeo u čovečanstvu pre 8-og predhrišćanskog veka. Naime čovečanstvo je primilo u sebe neku dopunu (ingredijenciju), koja deluje iznutra ozdravljenjem ; odigrava se istorijska terapija.

Ko nema osećanja za to, da Stari zavet i ostale stare religije jasno ukazuju na to: Da je proces razvoja čovečanstva – oboljevanje u grehu, taj i ne oseća da je nešto zasijalo što dolazi izvan Zemlje, što daje Zemlji nov pečat, kao što klicom semena dobija tlo svoj sadržaj. Ako posmatramo ovako, razumećemo kako je jedno plodonosno seme iz nadzemaljskih svetova, zasejano u Zemlju kao neko isceliteljsko seme. Jer su ljudi bili na Zemlji zaista na putu oboljenja. Na ovaj se način učimo da gledamo, kako ono što je kosmičko- što nije zemaljsko,zahvata u zemaljski razvoj. Pa tim gledanjem, gledanjem bića koje zahvata u zemljin razvoj kao veliki nevidljivi – lekar,otkriva se ličnost Isusa Nazarećanina ... Tu ona izronjava i onda kada čovek nije pod uticajem Evanđelja. Čovek je traži (ličnost Isusa) pravom zvezdom, ne traži je sa predrasudom već unutrašnjim svetlom, kojim se ta ličnost može da nađe.

Ide se zaista dvojakim putem, obuhvatajući s jedne strane sve nauke i onu koja ne poznaje samo: apstraktno  „ispravno i neispravno“, nego koja u istorijskom razvoju poznaje zdravo i bolesno. Pomoću te nauke približavamo se Misteriju na Golgoti, kao što su ovome pristupili sa starom naukom iz astrologije, tri mudraca ili magičara sa Istoka. Sa druge strane, tome se misteriju može pristupiti i priprostim ljudskim srcima, ljudskim osećanjima (pastirima).

Ako sretnemo večno prisutnog Hrista, kojeg nalazimo pomoću onog organa kroz koga nam kazuje večno prisutan Hristos na način Pavla: „Ne ja, nego Hristos u meni“! isceljuje me, vraćajući me od smrti životu, onda nalazimo u istoriji čovečanstva, čoveka Isusa u kojem je zaista živeo Hristos.

Tako se sjedinjuje nadzemaljsko Hristovo biće, iscelitelj – terapeut sa priprostim skromnim čovekom iz Nazareta. Koji nije mogao da bude drugo no jednostavan, koji koji je svojim spoljašnjim rečima mogao da govori najsiromašnijim od siromašnih, koji je mogao da govori svojim rečima i grešnicima tj. bolesnicima. Ali koji im je upućivao reči koje nisu bile ispunjene samo time, što je do tada delovalo u čovečanstvu, jer bi onda ostalo isto tako bolesno kao i reči u Rimljana, pošto su one prožete pukom apstrakcijom. Iscelitelj je govorio narodu rečima večnog života, što se ne moraju upućivati razumu već se mogu uputiti osećanju, onome što je iracionalno.  

Vidite, prilazi se ličnosti Isusa iz Nazareta, uče se upoznati sve divne strane što nam prikazuje Lukino evanđelje. Ali se dospeva i do toga, što nam prikazuje Jovanovo evanđelje iz unutrašnjeg iskustva o iscelitelju i lekaru, koji je ujedno i živi Logos – iscelitelj Logos. Uče se sinoptička evanđelja (sažeta evanđelja Matije, Marka i Luke), povezati sa Jovanovim evanđeljem u tom trenutku, kada se više ne prilazi istorijskom istraživanju sa racionalističkim pojmovima o formalnom „ispravnom ili neispravnom“, nego gde se posmatra istorijski razvoj sa višim pojmovima: zdrav ili bolestan. Onda čovek- Isus ne gubi ništa od sebe. Jer time što je izabran da primi u sebe Hristov impuls – ozdravljenja, nije mu potrebna sva mudrost starog vremena, koja je u ostalom pala u bolesne procese, tako da onda čovečanstvo nije moglo spoznati božanstvo mudrošću, nego samo spoljašnju prirodu na bolestan način. Uči se spoznavati onoga, koji je samo oplođavanjem odozgo postao biće, što je koračalo po tlu Palestine. Uči se upravljati pogled na ličnost Isusa, kao spoljni omot vanzemaljskog Hristovog bića. Uči se spoznaja da bi Zemlja izgubila svoj smisao, - da bi propala od bolesti, kad ne bi otpočelo veliko ozdravljenje Misterijem na Golgoti.

Time se ništa ne oduzima iracionalnom, paradoksnom,  ništa se ne oduzima hrišćanstvu, čovek biva priveden na ispravan način tome što ne može da shvati nikakav racio- razum, što se može da shvati samo živim saznanjem a što se pokušava objasniti čoveku antroposofskim istraživanjem. Tome nasuprot vidi se da je istraživanje života Isusa postepeno postalo racionalističko; da priprost čovek, skroman čovek iz Nazareta (Isus) jedino postojaše za mnoge ljude, - a da Hrista više ne mogahu naći!!. Ali, Hristos se ne može naći golom- čistom logikom, makar ova bila i istorijska logika. Hristos se može naći samo onda kada je čovek u stanju da prati istorijski proces u vezi sa višim pojmovima: zdrav i bolestan. Tada se zaista spoznaje, da bi bolest koja bi postepeno zahvatila čoveka probođivanjem Ja, mogla da dovede do izumiranja Duha. Jer bi čovek proširenjem Ja, što dolazi iz tela sve više i više, došao pod uticaj prirode. Njegovom bi dušom preovladala priroda. Čovek bi postepeno podlegao zemaljskoj smrti i najzad toplotnoj smrti Zemlje.

Ako se Misterij na Golgoti shvati kao događaj, koji daje Zemlji novi smisao, onda se baš u istorijskom razvoju kroz čoveka Isusa – kroz smrt na krstu, kroz Vaskrsenje- nalazi ono što je Zemlji ponovo dato sa neba. Uči se da se spozna, šta znače reči kad zazvuče: „Ovo je moj Sin ljubljeni , koji se danas rodio“! Uči se da se spozna, da ovde zaista počinje novo doba za Zemlju. Saznajmo kako ljudi moraju postepeno malo pomalo da vaspitaju razumevanje toga: Šta je u stvari došlo u razvoj čovečanstva Golgotskim Misterijem? Čovek se pita: Kako dalje deluje Misterija na Golgoti?

Zaista je bilo u vremenu kada se odigrao na Zemlji Golgotska Misterija, nešto od onoga što je u opšte postojalo na Zemlji u starim vremenima: izvesno instinktivno saznanje. To je postojalo u čoveku pre, no što je počeo razvoj na svome Ja. Raniji čovek još nije imao ono jasno izraženo ja. Umesto toga imao je instinktivno saznanje. To mu je došlo instinktivnom božanskom inspiracijom. U staro vreme je to bilo ono ozdravljujuće – lek, to je bila terapeutska pra-objava. Ova pra-objava je nestajala sve više i više prekrivena i zatamnjena delovanjem čovečijeg Ja. Čovek je svoje Ja raširio preko svoga bića, baš zbog toga je postao sve više i više bolestan. Ali je bilo još poslednjih ostataka, starog vidovitog instinktivnog saznanja duhovnih svetova.

Ovakvih ostataka stare vidovitosti, bilo je još kod apostola, gnostika i ponekih drugih ljudi, mada kod gnostika nisu bili dovoljno savršeni. Tako su izvesni ljudi sa poslednjim ostacima nasledne stare vidovitosti, još upoznali Hrista, da se još znalo: - Da se u Isusu pojavilo vanzemaljsko biće, koje ranije nije bilo na Zemlji.

Najjači je ovaj doživljaj imao Pavle. Kao Saul, bio je na neki način posvećen u sve tajne u koje je čovek mogao da bude posvećen kroz svetlost stare mudrosti, što se već gasila. Iz ove svetlosti stare mudrosti što je još tinjala,on se borio protiv Hrista-Isusa. U trenutku pak, kada je iz njegove unutrašnjosti izronilo jedno novo gledanje, u trenutku kada je ugledao Hrista, kao večno prisutnog, obrnuo se ka krstu na Golgoti. Unutrašnji doživljaj Hrista, doveo ga je do spoljašnjeg doživljaja Hrista. Na taj način smeo je pored ostalih apostola i sebe da nazove apostolom i to poslednjim apostolom. Kao što su se apostoli i učenici, mogli da uzdignu do doživljaja Hrista pomoću stare vidovitosti, kako su još mogli da razumeju Vaskrsenje, tako ga je još mogao da razume i Pavle. Ali sa proširenjem - razvojem Ja, ovakvo se razumevanje postepeno gubilo.

Rekao bih, Teo-sofija je sve više postajala: Teo-logijom. Logikom čovek istupa iz svoga prirodnog postojanja ali ulazi u razvoj svoga Ja, što najzad vodi do bolesti o čemu je bilo reči.

Ako ne želimo da izgubimo razumevanje Hrista, ovaj razvoj opet mora da se vrati mogućnosti, da Hrista upoznamo kao nadčulno-nadzemaljsko biće, da bi smo mogli ispravno oceniti ličnost Isusa. Radi toga ćemo shvatiti šta se sve odigralo posle vremena apostola, apostolskih otaca. Shvatićemo onu borbu kroz vekove pod tinjajućim starim saznanjem i pod nadiranjem racionalne svesti, što je htela da ima samo pogled na istorijskog Hrista.

Antroposofija ne želi da stvori neku novu religiju ili sektu. Ali ako jednostavno ide svojim putem pa se uzdigne do natčulnih saznanja, onda susreće među činjenicama Zemlje i ono što Zemlji tek daje njen smisao: a to je Misterija na Golgoti !Ona takođe uči gledanjem, da ponovo upozna ono što isčezava običnom razumu. Antroposofija i na putu saznanja može (koji dakako nije realističan), da spoljašnju ličnost Isusa sjedini sa unutrašnjim- božanskim bićem Hrista. Na taj način pojam o Isusu Hristu, dobija opet svoj potpuni smisao ali samo tako, da ga čovečanstvo mora osvojiti kroz slobodu.

Taj pojam može da nastane i putem siromašnih pastira, koji oni najpre u sebi naslućuju večnog Hrista a onda ga spolja traže u detetu Isusu. Ali ne dolazi se samo (kao što to drugi misle) ovim putem siromašnih pastira do Hrista-Isusa, jer bi onda nauka mogla da postane „Molohom“, koji je progutao ovo naivno verovanje. Može da se razvija zaista nauka  i na taj način, kao što i najprostija ljudska duša, može da nađe u unutarnjem doživljavanju Hrista, ako se ne uzdigne ne samo do običnog razuma nego i do toga, da oseti i unutarnju bolest tako da može i iz ove svesti  o oboljenju, Što je u suštini realno osećanje svesti o grehu, da se na sasvim prostodušan način stvori doživljaj Hrista – susret sa Hristom. Ali ni nauka neće da odvrati čoveka od ovog doživljaja, ako se ona kao što mora da čini  u svim drugim oblastima, uzdigne do nadčulnog gledanja, onda dakle i najviša nauka, kao i najprostija ljudska duša, nalazi Hrista u Isusu !

Ovo bi antroposofija htela da postigne na skroman način. Ona i ne želi da oduzme tajnu, što je traži priprosta ljudska duša sa priznanjem punog strahopoštovanja, jer put kojim ide antroposofija vodi doduše u gornje oblasti saznanja, ali on ne vodi racionalizmu. Taj put mora baš da zaobiđe prepreku iracionalnog, paradoksa kao što sam napomenuo. On čak mora apstraktnom pojmu „ispravno i neispravno“, dodati kosmičko i istorijsko saznanje Hrista i tako fizičku terapiju da dopuni velikom istorijskom terapijom.

Onda će antroposofsko istraživanje, kada se uzdigne do saznanja do kojeg želi da se uzdigne, odvesti do toga, što se pre svega mora postići kao prava tajna (u dubokom straho- poštovanju), kao prava tajna koja mora da ostane nepoznata. Jer, zašto se govori o ovom nepoznatom? Dakle, vrlo poštovani slušaoci: Ako nekog čoveka ne poznajemo samo iz opisivanja, ako ne verujemo samo u njegovo postojanje nego stanemo pred njegovo lice,onda ga gledamo. Ali za to gledanje ne postaje racionalističko. U čoveku pred kojeg smo dovedeni ne prestaje iracionalno. Ovaj nam čovek ostaje tajna,  jer on ima u sebi nešto intenzivno- beskrajno. Mi ga ne možemo potpuno shvatiti nikakvim razumom. Isto tako antroposofija ne može da iscrpi do krajnosti, saznanje o Hristu, iako stremi za time svom čežnjom. Svim svojim sredstvima saznanja nastoji da dođe dotle, da gleda toga Hrista a ne samo da u njega veruje. On ne prestaje da ovde stoji kao biće, koje se niti gledanjem ne može potpuno proniknuti smo razumom ! Pa kao što se nekom čoveku ne mora nešto uskratiti od zemaljskog poštovanja i uvažavanja, što ga poklanjamo svakom pojedinom čoveku, koji ostaje tajna kada se pojavimo pred njim licem u lice, tako i Misterija na Golgoti ostaje tajna tj. misterija. Antroposofija ne srozava u suvoparnost i trezvenost i u logizam racionalnog. Niti iracionalno niti paradoksalno ne treba u hrišćanstvu da bude izbrisano antroposofskim Hristom-Isusom, nego da se racionalno, mora da gleda paradoksalno. A gledanjem, se isto tako može posvetiti detinje bezazleno, isto tako duboko možda i veće, bezazleno strahopoštovanje nego onome, u šta treba samo da se veruje.

Zato antroposofija ne znači smrt verovanju, već oživljavanje vere. A to se pokazuje naročito u stremljenju antroposofije, da odgonetne Misteriju na Golgoti: Da objasni vezu Hrista, sa ličnošću Isusa !

Sve ovo, poštovani slušaoci, predmet je dugogodišnjeg istraživanja koje je danas tek u početnoj fazi. A ja vas moram zamoliti da mi oprostite, ko sam vam dao samo nekoliko smernica u ovom već, odveć dugom predavanju. Ali ove smernice neka bar ukažu na to: Da antroposofija, ne želi da spusti tajnu –Misteriju na Golgoti u racionalizam običnog saznanja, da otkrije bez strahopoštovanja tajnu na Golgoti, nego ovome želi da pristupi sa puno strahopoštovanja u svoj svojoj pobožnosti koju osećamo najjače tek onda: kada u neposrednom gledanju stojimo pred Krstom na Golgoti.

Iz ovih se izlaganja vidi, da antroposofija ne želi da doprinese nikakvom umrtvljavanju, već naprotiv novom oživljavanju hrišćanstva,koje izgleda da mnogo pati baš pod racionalizmom, mada je ovaj opravdan za spoljašnju prirodnu nauku.

                                                            

                                                              Kraj -